Ni Egzit nije izlaz za tonući dinar

Objavljeno: 20.07.2012

Vesti izvor: Kamatica, Dnevnik

Domaću valutu može stabilizovati samo veći priliv deviza. Mada su za dinar i manje sume blagotvorne. Zato se svakog leta kada stignu gastarbajteri domaća valuta umiri, čak i malo ojača.

To traje od juna do septembra pa opet moramo sami. Izgleda da su ove godine gastarbajteri okasnili, a ove godine manje su trošili i drugi gosti.

Zlatno doba za menjače u Vojvodini, a posebno u Novom Sadu i okolini, je vreme Egzita.
Najpopularniji festival za omladinu u regionu je zatvorio kapije nakon vikenda, gosti su otišli kući ili na druga okupljanja omladine sličnog tipa, a menjačima je ostalo da se saberu. Kažu da je ove godine bilo manje gostiju i da su bili štedljiviji, poput gastarbajtera.

Kroz kapije festivala prošlo je 150.000 mladih. Došli su automobilima, vozovima, autobusima. Procene govore da su gotovo dve trećine bili stranci. Dok su putovali, trošili su i usput. Ali ne kao nekad.

U menjačnicama u glavnom gradu APV kažu da su mladi menjali najšeće od 50 do 100 evra. Radije su i nekoliko puta dolazili u menjačnicu nego da ođednom promene dve-tri veće banknote. Osim evra, nudili su američke dolare, britanske funte. U nekoliko menjačnica imali su zahtev za promenu danskih i švedskih kruna. U jednoj menjačnici najveći promenjeni iznos bio je 6.500 švedskih kruna, a to je nešto manje od 500 evra.

Neka je za sedmicu boravka u Srbiji sto hiljada mladih promenilo bar po dve stotine evra, dobija se suma od 30 miliona evropske valute. Nije malo, posebno kada se zna da naša preduzeća s teškom mukom ostvaruju i jedan jedini evro od izvoza.

Koliko će dinar vredeti sutra, hoće li ga više od Egzita stabilizovati festival u Guči ili avgustovski talas gastarbajtera, videće se, tek, promene su izvesne. Naše tržište je plitko i osetljivo pa se na svaku promenu reaguje brže i burnije nego što bi to realno bilo potrebno. Te reakcije nisu ni prenagljene, a ni uzaludne.

Srbija ima visok javni dug, inflaciju koja je konstantno na granici projektovane a najčešeće i preko nje. Junska je na godišnjem nivou bila 5,5 posto, a projektovana je 4,2, uz odstupanja od 1,5 odsto. Da bi sve te negativne uticaje ublažila, Narodna banka Srbije je prinuđena na to da povećava referentnu stopu. To čini veoma oprezno: prošle semdice je uvećana samo za četvrtinu procenta i zaustavila se na 10,25 posto.

U pobrojanim činiocima i pokazateljima treba tražiti razloge nepoverenja u ovo tržište koje se direktno čita kroz kamatne stope, koje su, na godišnjem nivou, bar dva-tri posto više nego u regionu. To je i jedan od glavnih razloga za „guljenje naroda” od banaka, koje toliko smeta budućem premijeru. Kada se sve to sabere, očito da nam treba izlaz, odnosno Egzit.