Budućem ministru finansija

Objavljeno: 28.06.2012

Vesti izvor: Saša Radulović

Najvažniji zadatak ministra finansija je da čuva naše pare i da ih ne da ministrima bez kompasa, diletantima i galamdžijama. I da traži podnošenje računa. Najvažnija rečenica ministra finansija treba da bude: NE DAM PARE.

Srbija je pred finansijskim kolapsom.Najvažnija funkcija u novoj vladi, odmah posle funkcije premijera, je funkcija ministra finansija. Posao ministra finansija je da čuva naše pare. Da uvede finansijsku disciplinu. Da natera sve korisnike budžeta da budu transparentni i da sve svoje želje i potrebe za našim parama obrazlože prvo njemu, a onda i svima nama. Da bez detaljnih analiza i kontrole ne dozvoli nikome da gura ruku u zajednički ćup. Posao je da NE DA NAŠE PARE.

Najvažniji temelj jedne slobodne, demokratske zemlje upisan u ustav je RAVNOPRAVNOST SVIH GRAĐANA. Pred zakonom. U pravima i obavezama. Kada dođu da traže pare, a doći će sigurno, sa kukom i motikom sa sve medijima pride, za svakojake gluposti, za tobož opšte dobro, a u ličnu korist, kojima se narušava RAVNOPRAVNOST SVIH GRAĐANA, ministar finansija treba da kaže: NE DAM PARE:

Šta treba da radi ministar finansija?

Ministar finansija je čuvar naših para. Treasurer. Njegov posao je da osigura RAVNOPRAVNOST svih građana, kako u obavezama punjenja budžeta tako i u načinu njegovog trošenja. Zajednički novac se troši za opšte dobro.

Prvo treba da izvrši reformu poreskog sistema. Onda treba da uvede nultu toleranciju za neplaćanje poreza. Jedno ne može bez drugog. Niko ne plaća nerazumne poreze. Oni se ne mogu uterati. Mora prvo reforma.

Treba da reformiše Poresku upravu. Ona treba da bude servis društvu, privredi i građanima. Da se kontrole i inspekcije vrše po jasnim kriterijumima, a ne kada tražite povrat novca od PDV-a, ili kada vam neko namesti kontrolu. Svaka kontrola košta. Kontrole moraju da se fokusiraju na rizična privredna društva, kako sa stanovišta deltatnosti, tako i visine potencijalnog efekta na budžet. I da se konačno vrši unakrsna provera porekla imovine. Kada steknete neku imovinu, morate imati legalne prihode na koje ste platili porez kojim pravdate tu imovinu.

Treba da izmeni Zakon o računovodstvu i reviziji. Finansijski izveštaji moraju da budu tačni i u skladu sa standardima. Oni su temelj privrednog i poreskog sistema. Svi koji ne poštuju pravila, moraju da budu oštro kažnjeni. Ne samo direktori, već i računovođe, knjigovođe i revizori. Poreska uprava treba ovim da se bavi. Nulta tolerancija.

Da sva privredna društva u državnom vlasništvu, kao i sva privredna društva u restrukturiranju i večitoj privatizaciji, u roku od 3 meseca, urade detaljan popis imovine i obaveza, procene ih po fer vrednosti i dobiju POZITIVAN IZVEŠTAJ REVIZORA. Bez izuzetka.
Treba da uradi završni račun budžeta za sve prethodne godine, i da praksa postane da se u buduće završni račun radi u prvoj polovini godine. Bez izuzetka.

Treba pod hitno da POPIŠE SVU IMOVINU Republike. I da je proceni. I da objavi sve obaveze i ugovore u vezi sa ovom imovinom. Ko je koristi. Da javno objavi sve ugovore. Za tri meseca.

Treba da utera POTPUNU TRANSPARENTNOST trošenja novca. Svima koji koriste novac budžeta po bilo kom osnovu. SVIMA, BAŠ SVIMA. Svaki ugovor koji bilo koji deo države potpiše, mora biti i javno objavljen. Da se vidi ko i koliko.

Treba da forsira giljotinu propisa i kroz nju novu sistematizaciju radnih mesta u celokupnoj administraciji. Imamo viškove zaposlenih na sve strane uglavnom potkrepljene administriranjem nepotrebnih propisa. Sa druge strane imamo i manjak zaposlenih u nekim ključnim oblastima.

Treba da forsira standarde za budžetsko planiranje. Npr. u prosveti standard troškova, broja škola, broja učitelja i nastavnika treba da se bazira na učeniku. Šta, kako i koliko mora da odradi ministarstvo prosvete. Ovo je naš posao i za to nam ne treba ni MMF ni Svetska banka. Ministar finansija NE DA PARE dok se to ne učini. I tako za sva druga ministarstva.

Treba da uvede nultu toleranciju za prodaju po raznim tezgama i pijacama i kartonskim kutijama. Ne radi se o socijalnim slučajevima. Radi se o organizovanom pljačkanju građana Srbije. Siva i crna ekonomija nam uništavaju malu privredu.

Da sva javna preduzeća istera na berzu. Sa profesionalnim menadžmentom.

Svaki kredit koji se uzme mora da ima projekat ekonomske isplativosti. Povrat investicije mora da bude veći od kamate na kredit. Inače kredit nema smisla. Svaka subvencija mora da ima analizu ekonomske isplativosti.

A onda pare.

Kada neki ministar dođe i traži pare za subvencionisanje gradnje stanova ili neku sličnu glupost, da kaže: NE DAM PARE, jer pare nisu njegove, već svih građana Srbije. I da ne mogu zajedničke pare da se koriste kako bi pojedinci dobili stan jeftinije, a pojedinci uzeli profit od gradnje, sve preko leđa poreskih obveznika.

Kada neki kvazi sindikat dođe i traži pare za plate, da kaže: NE DAM PARE. Koliko radite, toliko i zaradite. Ako vam se ne sviđa gde radite, promenite posao. Da uvede jasne kriterije za to kako se određuju plate i da one budu zavisne od plata privrede.

Kada sidnikat Železare dođe da traži pare,da kaže: NE DAM PARE: Prvo da pokažu i JAVNO objave realan plan restrukturiranja od koga će SVI GRAĐANI imati koristi i koji će dovesti do toga da se skinu sa državne sise.

Kada Železnice Srbije dođu da traže subvencije, da kaže: NE DAM PARE. Prvo da pokažu i JAVNO objave i odbrane realan plan restrukturiranja i smanjenja broja zaposlenih.

Kada malinari dođu i traže garantovane cene malina, i da država otkupi maline, da kaže: NE DAM PARE. Nije posao države da se bavi malinama. Ali jeste posao ministarstva trgovine da obezbedi tržište slobodno od monopola. I da uputi malinare da se organizuju i naprave udruženja i zadruge i time pojačaju svoju pregovaračku poziciju.

Da svima kaže: NE DAM PARE dok ne dokažete da je to za šta tražite pare opravdano i u interesu SVIH GRAĐANA. I čistačice u Beogradu, i tekstilca u Novom Pazaru, i poljoprivrednika u Vranju i čuvara u Čačku, i deteta u Subotici. Svih baš svih.

A za šta treba da da pare?

Socijalnu zaštitu. Da traži od ministarstva rada da utvrdi jasne i glasne kriterije za socijalnu zaštitu SVIH PORODICA U SRBIJI. Da ne bude bosih, gladnih i bez krova nad glavom. Posebno deca. I da se utvrde načini kontrole davanja socijalne zaštite. Slučajnim izborom. Ko god je varao, mora sve da vrati.

Posao ministra finansija nije da pravi projekte. Nego da OCENJUJE zahteve. I da da ili ne da pare. Da bi dao pare, zahtev mora da bude obrazložen. Iz svih uglova. Detaljno. I da transparentno bude objavljen svim građanima na uvid.

Ko puni budžet?

Budžet je vlasništvo svih građana Srbije. Ravnopravno. Činjenica je međutim, da budžet ne pune svi građani ravnopravno, a i ne prazne ga svi ravnopravno.

I tu bi trebalo razlikovati dve stvari. Postoje zakonita neravnopravna punjenja i pražnjenja, i nezakonita. Nezakonita su siva i crna ekonomija i utaja poreza. Ona zakonita su protiv načela ravnopravnosti svih građana. Poneka od njih neko uoči, pa ustavni sud onda ukine te i takve zakone ili uredbe. Bilo bi pametnije da ih vlada i ne donosi.

Npr. uredba koju je nedavno ukinuo ustavni sud kojom se radnicima u društvenim preduzećima povezuje staž. TO TAKO NE MOŽE. Ustav kaže da ne može. Ne mogu se pare svih koristiti za rešenje problema samo nekih. Imali smo vladu koja je mislila da može. Nadam se da više nećemo imati vladu koja će raditi ovakve gluposti.

Ukupna godišnja zahvatanja svih budžeta u Srbiji (republičkog, pokrajinskog, lokalnih i scoijalnih) od privrede i građana iznose oko 12 milijardi evra.

Svi građani koji kupuju robu zakonito i time plaćaju PDV, akcize i carine pune budžet. Oni ukupno po ovom osnovu napune budžet sa 5 milijardi evra. Svi koji kupuju na crno, bez računa, ne pune budžet.

Svi zaposleni građani, a njih je oko 1.820.000, i firme koje ih zapošljavaju, pune budžet. Ukupno 4.5 milijardi evra godišnje kroz porez na rad: porezi i doprinosi na platu.

Od ovog broja zaposlenih oko 470.000 je direktno na budžetu, tako da oni pune budžet samo virtuelno na papiru. Tu su zaposleni u prosveti, zdravstvu, administraciji, policiji, vojsci itd.

Ostalih 1.350.000 zaposlenih puni budžet stvarno. Oko 50.000 od ovog broja je samo formalno zaposleno, ali ne prima plate. Ostaje 1.300.000 zaposlenih koji pune budžet porezima na rad. U javnim državnim i društvenim preduzećima oko 300.000, kod preduzetnika oko 400.000, u privatnim privrednim društvima još oko 600.000. Ovaj broj se konstantno smanjuje usled potpuno nreazumnog poreskog sistema.

U poljoprivrednim gazdinstvima je dodatno zaposleno oko 400.000 ljudi. Oni su u potpunosti u sivoj zoni, ne plaćaju nerazumne poreze i doprinose. Kao posledica, nemaju ni zdravstveno ni penziono osiguranje. Od poreza plaćaju PDV kao i svi ostali građani, osim ako ne kupuju na tezgama.

Oni koji rade na crno ne plaćaju porez na rad. Oni ne pune budžet. Sve firme u Srbiji, a njih je oko 100.000 plaćaju porez na profit. Godišnje oko 0,3 milijarde evra. Svi koji poseduju nekretnine u Srbiji i koji prodaju nekretnine, plaćaju porez na imovinu i porez na prenos apsolutnih prava. Godišnje oko 0,2 milijarde evra.

Ko prazni budžet?

Najviše ide za penzije. Oko 4 milijarde evra godišnje. Imamo skoro 1.7 miliona penzionera. Penzije su male, ali penzionera ima mnogo. U penziju se ide i sa 55 godina. Invalidskih penzija je preko 300.000..

Onda za plate zaposlenih na budžetu, njih 470.000, ide oko 3.5 milijardi evra godišnje.
Za javne nabavke roba i usluga od 2.2 milijarde evra godišnje. Ovde ne ulaze nabavke javnih preduzeća.
Za socijalnu pomoć ide 1.6 milijardi evra godišnje.
Za subvencie oko 0.7 milijardi evra godišnje.
Za kamate oko 0.5 milijardi evra godišnje.
Plate zaposlenih na budžetu i u javnim preduzećima koja su monopolisti, a njih je preko 700.000 su za preko 30% veće od svih ostalih zaposlenih, kojih je oko 1.100.000.

Poreska reforma

Kod reforme poreskog sistema morate voditi računa o pravednosti poreskog tereta, jednostavnosti i izdašnosti poreza, i o osnovnom cilju koji hoćete da postignete: privredni rast. Zapošljavanje mora postati jeftino.
Imamo 4 osnovna vida poreza:
- porez na prihode fizička lica - kod nas to je uglavnom porez na rad = porez na dohodak i doprinosi (4.5 milijardi evra)
- porez na profit pravnih lica (0.3 milijarde evra)
- porez na potrošnju - uglavnom fizička lica (5 milijardi evra)
- porez na imovinu - i fizička i pravna lica (0.2 milijarde evra)
Pored ovih poreskih prihoda, takse u naš budžet donose još oko 0.7 milijardi evra.

Treba smanjiti porez na rad za trećinu i to progresivno. Zapošljavanje mora postati jeftino. To se najbolje postiže ukidanjem doprinosa za zdravstvo. Svi građani Srbije su zdravstveno osigurani samom činjenicom da su građani Srbije. I poljoprivrednici, i zaposleni i nezaposleni, i studenti i svi baš svi bez obzira na radni status. Dovoljno je da su državljani Ostali moraju da plaćaju.

Zdravstvo bi se finansiralo iz ostalih budžetskih prihoda, ne iz nameta na rad. A to je onda i odlična prilika da se kompletan sektor primarne zdravstvene zaštite temeljo reformiše, prenese na privatne lekarske porodične prakse, koje bi onda za pružene zdravstvene usluge naplaćivale od države. A da mi svi, biramo ko će da nas leči. I da sistem bude postavljen tako da nagrađuje najbolje i nagrađuje preventivnu zdravstvenu zaštitu.

Doprinosi za zdravstvo donose u konsolidovani budžet oko 1.4 milijarde evra godišnje. To se mora nadomestiti na drugom mestu.
PDV treba povećati na 20%. Nižu stopu treba podići na 10% i veliki broj proizvoda izbaciti iz niže i staviti u višu stopu. To će doneti oko 0,4 milijarde evra godišnje.

Ovakva kombinacija smanjenja nameta na rad i povećanje PDV-a bi pogodovala proizvođačima: Cene uvozne robe bi porasle. Recimo automobila i goriva. Što je dobro. Cene životnih namirnica, struje i svih ostalih proizvoda kod kojih je komponenta rada značajna, bi ostale iste. Čak bi se stvorio prostor za njihovo smanjenje. Primedbe da bi poslodavci smanjenje nameta na rad stavili sebi u džep nije osnovano. Neki naravno bi. Većina bi ovo smanjenje nameta rasporedilo između većih plata za radnike, smanjenje cena svojih proizvoda i povećanje svog profita.

Treba uvesti progresivno sintetičko oporezivanje svih prihoda. Kako se postiže progresivnost? Porez na minimalac treba da bude 0, odnosno troškovi biološkog održanja čoveka treba da budu oslobođeni poreza. Porez na primanja preko minimalca treba da bude 20%. Porez na primanja preko prosečne plate 30%. Porez na primanja preko 3 prosečne plate 40%.
Porez na profit korporacija treba da bude 20% i odgovara porezu za fizička lica, koji je takođe 20%. Bez olakšica. Ovo je dodatni prihod za budžet od oko 0.5 milijardi evra. Posebno treba tretirati offshore kompanije i poreske rajeve, ali to je već posebna tema. Grube procene priliva u budžet po ovom osnovu su na nivou 0.2 milijarde evra.
Porez na imovinu pravnih lica treba da se računa na tržišnu vrednost. Ovo je dodatni prihod za budžet od oko 0.5 milijardi evra.

Treba ukinuti naknade za korišćenje građevinskog zemljišta i uređenje građevinskog zemljišta i zameniti ga jednostavnim porezom na zemljište. Treba ukinuti taksu za isticanje firme. Treba ukinuti sve paušalne takse i naknade i bazirati takse na troškovima. Taksa predstavlja cenu usluge koju država pruža korisniku usluge. Država nije profitni centar. Visina takse mora da odgovara trošku države da pruži uslugu. Ne više od toga. Inače je porez.

Treba i pojednostaviti procedure tako da ih ima što manje. Trošak od taksi za besmislene procedure nije najveći problem. Mnogo veći problem je njihov broj i vreme izgubljeno na njihovo plaćanje i administriranje. Tim besmislenim taksama administracija sama sebi izmišlja posao i maltertira privredu i građane. A onda se još inspekcijske službe bave naplaćivanjem besmislenih kazni za nepoštovanje besmislenih procedura čija je jedina svrha finansiranje nepotrebne državne administracije.

Treba ukinuti fiskalnu decentralizaciju koju smo sproveli krajem prošle godine. Osnovni prihod lokalnih samouprava je porez na imovinu pravnih i fizičkih lica, što uključuje i porez na zemljište. Sve analize pokazuju da je to i pravedno i izdašno, ako se uradi kako treba.

Nakon reforme imali bi:
- porez na prihode fizička lica i doprinosi - (3 milijarde evra)
- porez na profit pravnih lica - (1 milijarda evra)
- porez na potrošnju - uglavnom fizička lica (5.4 milijardi evra)
- porez na imovinu - i fizička i pravna lica (1 milijarda evra)
Takse bi bile gotovo prepolovljene.

Da li to što smo rasteretili na jednom mestu a opteretili na drugom nešto menja, ili se radi o presipanju iz šupljeg u prazno?

Menja se. Drastično. Oporezovali smo profit. Oporezovali smo imovinu. Posedovati i izvlačiti profit je skuplje. ZAPOŠLJAVATI je jeftinije. PROIZVODITI je jeftinije, UVOZITI skuplje. Prebacili smo poreski teret tamo gde treba. U funkciji prihodovanja, u funkciji proizvodnje, u funkciji rasta.

Ovakva reforma bi imala značajan uticaj na smanjenje sive i crne ekonomije. Čak i bez dodatnih inspekcija i kontrole, poslovanje na crno bi postalo značajno manje isplativo. Isplaćivati novac na ruke da bi se izbegli porezi i doprinosi više ne bi bilo toliko isplativo. Isto važi i za samozaposlene. Kada kao moler ili web programer, pogodite posao za 300 evra, umesto da državi na ime poreza platite 120, a vama ostane 180, platili bi 60, a vama bi ostalo 240. Nakon reforme penzionog sistema, ostalo bi vam još više. Cilj je da kada zaradite prvih 1.400 evra godišnje (200 evra mesečno), na njih ne plaćate nikakav porez. Za to je potrebna i reforma penzionog sistema.

Reforma penzionog sistema

Onda treba pristupiti reformi penzionog sistema. Osnovni postulat reforme je: stečena prava se ne mogu menjati. Ne mogu se smanjivati penzije ljudima koji su u penziji. Oni su penzije stekli po zakonima koji vredeli u vreme dok su radili. Novac za doprinose je odvajan po stopama koje su tada važile. Ne možete sada raći: to ne važi. Možete, ali to je onda otimanje. To ne treba da se radi.

Međutim.Treba proveriti odakle preko 300.000 invalidskih penzija.
Treba proveriti koliko ljudi koji su u penziji imaju i druga primanja. Često mnogo veća od same penzije. Kod nas se u penziju može i sa 55 godina. A onda se radi dodatni posao. To ne može tako. Nigde u svetu.

Glavno pitanje reforme penzionog sistema se ne odnosi na ljude koji su u penziji. Njihova prava ne treba dirati. Glavno pitanje je: kako reformisati sistem za one koji rade?

Kako stvari stoje po sadašnjem sistemu, jedine dobre penzije će imati oni koji dobro zarađuju i plaćaju doprinose, a to su zaposleni kod države, zaposleni u javnim preduzećima, zaposleni u bankama i još po neki. Većina će imati niske penzije. Plata im je manja od proseka, pa će im i penzija biti takva. Odnosno bila bi takva, da ima novca da se ovaj neodrživ sistem nastavi. A nema. Problem održivosti našeg penzionog sistema nije u penzionerima, već u nastavku sistema sticanja prava za koje nema novca onih koji su još uvek zaposlenih.
Postoji i potpuno drugačiji penzioni sistem. On kaže: državne penzije su deo socijalnog sistema zaštite. Kada čovek napuni 65 godina života, država mu daje penziju dovoljnu za život. Ali ne i više od toga. Imao 40 godina ili 10 dana radnog staža. I svima jednako. Za više od toga, čovek mora da štedi. Neki štede u banci, neki kupuju obveznice, neki kupuju akcije, neki kupuju nekretnine. Ako niste ništa štedeli, socijalno odgovorna država vas ne ostavlja da umrete gladni. Da imamo ovakav sistem, umesto 4 milijarde evra, za penzije bi odvajali 2 milijarde, imajući u vidu broj ljudi starijih od 65 godina.

Fond PIO treba ukinuti. On ništa ne radi osim što maltretira privredu i građane i broji godine radnog staža. Fonda nema. Novca nema. Pojele ga 90-te kroz kolaps privrede, sankcije, pljačku itd. Svi koji govore o kapitalizaciji fonda i prenosu imovine fondu su neozbiljni. Akumulirane kapitalizovane obaveze fonda su veće od 60 milijardi evra. To je skriveni javni dug. Njegova godišnja rata iznosi 4 milijarde evra.

Kada bi i imali 60 milijardi evra imovine da damo fondu da sa njima upravlja, zar neko misli da novac treba dati državnim službenicima da ga oplođuju?

Doprinose za PIO od ukupno 22% na bruto platu treba postepeno ukinuti u postupku prelaza sa današnjeg sistema na novi, sveobuhvatni socijalni sistem zaštite.

Za ovo ne treba da se pitaju penzioneri. Njihova prava niko ne bi dirao. Oni koji su akumulirali npr. 37 godina radnog staža, bi primali penziju po dva osnova: prvi po starom sistemu istom kao i za ljude koji su danas u penziji, drugi po novom za preostale 3 godine radnog staža. Isto bi bilo i za one koji su akumulirali 5 ili 20 godina radnog staža. Svi koji nemaju povezan radni staž, kada napune 65 godina, za sve nepovezane godine, dobili bi za te godine obračunatu penziju po novom. Svima bi bio "povezan" radni staž.
Fond PIO bi izvršio obračun stečenih prava za svakog zaposlenog u trenutku reforme. Nakon toga bi bio ugašen sa sve 3.500 zaposlenih. Za dalje ne bi bio potreban. A i M4 obrasci bi otišli u penziju. Sva imovina bi postala imovina Republike. Finansiranje ove reforme je šira tema. Izvodivo je.

Prethodni ministar finansija

Sve ove stvari je mogla da uradi i prethodna vlada. I prethodni ministar. Zašto nije, ne znam. Naravno mogla je i drugačije od ovde predloženog. Ali nije ništa. Ni jedno ni drugo ni treće. Nikakve transparentnosti. Nikakvih ideja. Nikakve diskusije. Nikakvih principa. Samo besmislena i neozbiljna saopštenja. Nikoga nisu nadgledali. Ko god je hteo pare za svoje sulude ministarske projekte i fiks ideje, dobio je. Subvencionisali smo sve i svašta. Iz džepova svih građana, u džepove nekolicine. Od kako znam za sebe, ovo je što se ekonomije i finansija tiče najgora vlada koju smo imali. Uključujući i socijalizam. To naravno ne znači da ne može gore.

Nova vlada neće moći tako. Ne zato što možda ne bi želela. Ko šta želi ne možemo znati. Nego zato što nema novca. Nalazimo se pred bankrotom. Opšta nelikvidnost. Privreda se nalazi u spirali smrti. Posebno mala i srednja preduzeća. Niko nam neće pomoći ako ne pomognemo sami sebi. Iz ambisa nas neće izvući strani investitori već mi sami i pametna ekonomska politika koja se oslanja na sopstvene građane i stvara im uslove da stvore novu vrednost za sebe, svoju decu, svoju porodicu i celo društvo.

27.08.2012