Srednja klaso, počivaj u miru!

Objavljeno: 20.06.2012

Vesti izvor: Kamatica, Newsweek

Smrt američkog sna, kao poslednju žrtvu depresije proistekle iz razdoblja vladavine bivšeg predsednik Georga W. Busha, dijagnostikovao je u poslednjem broju Newsweeka Paul Begala, politički komentator i bivši savetnik Billa Clintona. Njegov komentar prenosimo u celosti.

Moj prijatelj živi u bogatom kvartu. Jednog dana, dok je bio u vrtu ispred kuće, njegov prvi sused, republikanac, pitao ga je zašto je demokrata. Moj prijatelj odgovorio je da je odrastao u siromašnoj porodici, pohađao dobru državnu školu i uspeo da napreduje u poslu. Pokazao je tada rukom na baštovana koji je radio pred kućom na drugoj strani ulice. - Zar ne želite da i baštovanov sin živi američki san koji mi živimo?' pitao je moj prijatelj. Sused ga je spustio na zemlju odbrusivši: - Sin tog vrtlara biće vrtlar moga sina.

Američki san umire. Jesmo li dosegli tačku u kojoj bogataši ne žele da šire krug pobednika? Je li već toliko loše da siromašni ne mogu više da se nadaju uspehu? Jesmo li na putu prema ekonomijama Trećeg sveta, gde nekolicina ima sve, a većina nema ništa? Svedočimo li smrti velike američke srednje klase?

'Srednju klasu' definišemo koliko vrednostima, toliko i ekonomskim odrednicama: napornim radom, igranjem po pravilima i napredovanjem; prikupljanjem ušteđevine za kupovinu kuće, otplaćivanjem novog automobila, ispraćanjem deteta iz srednje škole s diplomom – čak i upisom deteta na univerzitet. Srednja klasa podrazumeva i penzionisanje s ponešto dostojanstva i sigurnost.

Svaki šesti Amerikanac godišnje zaradi između 25.000 i 100.000 dolara. Oni čine srce srednje klase. Pa ipak, čak trećina onih koji zarađuju više od 150.000 dolara i 40 posto onih koji zarađuju manje od 20.000 dolara sebe smatraju pripadnicima srednje klase. Sve u svemu, tri četvrtine Amerikanaca smatra se srednjom klasom – što znači da su te tri četvrtine Amerikanaca (zapravo, i više od toga) u grdnoj nevolji.

Nedavni izveštaj Centralne banke SAD-a ukazuje na kolaps srednje klase. Od 2007. do 2010., srednja vrednost bogatstva pala je za čak 40 posto. Kao i uvek, bogati su dobro prošli: njihovo bogatstvo povećalo se, a svima drugima – istopilo. To je zato što je bogatstvo onih najbogatijih manje vezano uz nekretnine, a više uz deonice i obveznice, koje su u Bushovoj depresiji prošle bolje od cena porodičnih domova.

Rađanje američke srednje klase bio je rezultat političkih odluka – a one su presudile i njenoj smrti. Nakon Drugog svetskog rata, Amerika je imala dužničku krizu. Spašavanje sveta je skupo, i to je razlog zbog kojeg je, u postotku BDP-a, dug u 1945. bio daleko veći nego danas. Velika generacija morala je doneti teške odluke. Predsednik Eisenhower povećao je najvišu poresku stopu na 91 odsto (taj 'komunist') i Amerika je investirala u obrazovanje, stanogradnju i tehnologiju. A velika američka srednja klasa predvodila je napredak koji je otplatio dug. U samo 17 godina, dug se vratio na predratni nivo.

Ralph Nader o slamanju srednje klase
Ispostavilo se da se bogataši bogate na ulaganjima u potrošače srednje klase. To je mislio predsednik Clinton. Povećao je poreze (skromno) bogatima – na 39,6 posto – srezao državne službe i investirao u obrazovanje srednje klase, razvoj tehnologije i biomedicinska istraživanja. Još jednom, ekonomska politika fokusirana na srednju klasu 'podignula je sve brodove' (poznata izreka JFK-a 'plima podiže sve brodove' – ideja da od ekonomskog uzleta svi profitiraju), uključujući jahte.

Danas, opet se suočavamo s dužničkom krizom. Američka elita zabrinuta je, bolje rečeno, uspaničena. Opravdano. No gde su sada komisije visokih uglednika koje će prozboriti o padu srednje klase? Naš predsednik ispravno opisuje ovo razdoblje kao 'presudni trenutak za srednju klasu', no guverneri i gradonačelnici širom SAD-a prisiljeni su otpuštati nastavnike, policajce i vatrogasce – ljude koji služe, štite i obrazuju srednju klasu, koji mogu pomoći siromašnima da se uzdignu do srednje klase, a pripadnicima srednje klase da prosperiraju.

Uprkos onome što predsjednik zbori, privatnom sektoru ne ide dobro. No od početka oporavka, taj sektor barem je generirao 4,3 milona novih radnih mesta, a u javnom sektoru ukinuto je 600.000. No u sadašnji nered nismo dospeli zato što smo imali previše učitelja, policajaca ili vatrogasaca. Tu smo gdje jesmo zato što smo smanjili poreze, uglavnom bogatima, vodili dva rata na državni dug i deregulirali Wall Street. Ako se ne suočimo s pravim razlozima, nikada se nećemo rešiti duga.

Ništa od navedenog nije lako. Naravno da moramo da srežemo potrošnju. A očigledno je da nam treba više prihoda od poreza. Ali to treba da postignemo na način koji štiti obećane prilike i mogućnosti za sve. Ekonomski rast ključ je za otplatu našeg velikog duga, a širenje srednje klase ključ je za ekonomski rast.