Najlakše je dogovoriti rasipanje državnih para

Objavljeno: 19.06.2012

Vesti izvor: Kamatica, Dnevnik

U razgovorima o ekonomskoj politici buduće vlade, političari uglavnom odbacuju preporuke ekonomista i Fiskalnog saveta o nužnim merama štednje kroz zamrzavanje plata i penzija, uz argument da trošak krize ne treba da snose građani, kao i da bi „preterana” štednja smanjila potrošnju, što bi sprečilo ekonomski rast.

Iz političkih stranaka se, naprotiv, često može čuti da je Srbija „i suviše stezala kaiš„, kao da smo prethodne četiri godine smanjivali plate i penzije, a zapravo smo se zadužili šest milijardi evra, sve po devizi „nema se, može se”.

S druge strane, stručnjaci upozoravaju na to da Srbija više nema prostora da se dalje zadužuje i da će vrlo brzo doći dan kada više niko neće hteti da nam pozajmi novac, pogotovo ne po nekoj iole pristojnoj kamatnoj stopi. A kad para od zaduživanja nestane, jedini „izlaz” biće nam inflacija.

Srbija, zapravo, već 12 godina vodi politiku stimulisanja potrošnje kroz velike javne rashode. Plate su u zemlji, tako, za to vreme rasle čak četiri puta više od bruto domaćeg proizvoda, i to, naravno, pre svega u javnom sektoru. Takva politika očigledno nije dala željene efekte – da jeste, ne bismo bili tu gde jesmo. Privreda bi uznapredovala i sada ne bismo imali problema s punjenjem budžeta.

Zapravo, u periodu u kojem je država Srbija trošila najviše ikada – u prva četiri meseca ove godine, kad je u državnoj kasi napravljen minus od 80 milijardi dinara – srpski BDP doživeo je pad, odnosno privreda je otišla u recesiju. Pri tom, istraživanja pokazuju da je upravo tada, u prvom kvartalu ove godine, ukupan promet robe široke potrošnje, u odnosu na prvi prošlogodišnji kvartal, opao čak 11 odsto. Naravno, ovakvoj računici se može staviti zamerka da ne vodi računa o vremenu potrebnom da određene mere daju efekta, ali je svakako činjenica da Srbija u prethodne četiri godine ne samo da nije štedela već je trošila mnogo više nego što je proizvodila, a rezultate takve politike gledamo danas.

Stvar je u tome što je Srbija mala otvorena privreda: kad država upumpava pare u potrošnju, od toga manje koristi imaju domaći proizvođači već mahom uvoznici i njihovi poslovni saradnici iz inostranstva. Tako, praktično, zadužujući se u inostranstvu, država Srbija subvencioniše fabrike u Italiji i Nemačkoj.

Podilaženje biračima

Drugi argument političara kad brane preveliku javnu potrošnju – onaj koji kaže da treba da štedi država a ne građani – naročito ne pije vodu i krajnje je demagoški: javna potrošnja se odnosi pre svega na građane koji primaju različite vrste prinadležnosti iz budžeta, a ne na nekakvu imaginarnu „državu”. Plate iz budžeta prima više od pola miliona zaposlenih u državnoj, pokrajinskoj i lokalnoj administraciji, javnim preduzećima, prosveti, zdravstvu, policiji i Vojsci, ali i, praktično, još oko 100.000 zaposlenih u preduzećima u restruktuiranju. Njihove plate su po pravilu znatno više od plata onih koji budžet pune – zaposlenih u privatnom sektoru. Naravno, kada se govori o javnoj potrošnji, ne treba zaboraviti ni 1,7 milion penzionera.

S druge strane, ono što se kolokvijalno smatra „rasipanjem države” – troškovi dnevnica i putovanja, te plate najviših državnih funkcionera – godišnje odnesu tek pokoji promil budžeta. Naravno, i tu treba štedeti, ali zbog kredibiliteta vlade, no to ne može doneti nikakvu razliku u uspostavljanju fiskalne stabilnosti.