U Srbiji 100.000 ljudi radi, a ne prima platu

Objavljeno: 07.06.2012

Vesti izvor: Kamatica, Dnevnik

Jedan od najvećih problema s kojima se Srbija suočava u ovo krizno vreme je velika nezaposlenost, jer je brojka radno sposobnih, ali bez posla daleko iznad 700.000 ljudi.

Kada se tom broju dodaju i oni radnici koji rade, ali ne primaju platu, a njih je, po rečima predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisava Orbovića oko 100.000, onda se razmere krize značajno povećavaju, jer je onda nekoliko stotina hiljada ljudi (i članova njihovih porodica)bez primanja. Zato je sigurno da se broj građana Srbije koji žive ispod granice siromaštva povećava i to se stvarno može videti.

Pored toga, sasvim je moguće da će, budući da je potrošnja opada, da je proizvodnja sve manja, a da investicija gotovo da nema, broj nezaposlenih, ali i onih koji rade, a ne primaju zarade rasti i da će stanje biti i gore. To, naravno, negativno utiče na položaj radnika koji su, uplašeni da ne ostanu bez posla, spremni da rade i duže i za manje pare, ili da ih uopšte ne primaju, ili da rade nepreijavljeni, u crnoj ili sivoj zoni.

Po Orbovićevim rečima, položaj radnika u Srbiji je veoma loš, iako se, na osnovu postojećih zakona ne bi moglo tako reći.

- Ukoliko bi se na položaj radnika u Srbiji gledalo na osnovu zakona i kolektivnih ugovora, onda se može reći da su prava radnika dobra i da su oni zaštićeni - kaže Orbović.

- Naravno, situacija nije takva, a suština je da se postojeći zakoni ne poštuju, a mobing na radnom mestu je sve priustniji pa su, faktički, prava radnika u našoj zemlji, u odnosu na ona koja važe u Evropi, na veoma niskom nivou. Čak i kad se povede neki spor iz oblasti radnog prava, to traje godinama i poptuno se gubi smisao postupka. U poslednje vreme sve su jači i pritisci poslodavaca na radnike, koji, obeshrabreni položajem u kojem su, odustaju do borbe za svoja prava.

Predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Ranka Savić ukazuje da su radnici u Srbiji apsolutno obespravljeni, da ih mnogo radi, a ne prima zarade, a da veliku odgoornot za to snosi resorno ministartvo.

- Radnici u Srbiji nemaju nikava prava, u očajnoj su psihološkoj situaciji i ne bune se, a veliku odgovornost za takvo stanje snosi ministar rada Rasim Ljajić, koji u pogledu unapređenja prava radnika nije uradio ništa - kaže Ranka Savić.

- O tome svedoči i broj nezaposlenih u zemlji, ali i to što nikada nije bio veći broj izgubljnih radnih mesta nego u prethodnih nekoliko godina, što je i dokaz da ministarstvo koje on vodi nije dobro obavljalo svoj posao.

Oba predstavnika sindikata slažu se da je neophodno preduzeti mere koje će doprineti poboljašnju privredne situacije u zemlji, povećanju proizvdonje i boljem položaju radnika. Naravno, ne treba biti previše mudar i uvideti da se nešto mora brzo preduzeti, jer je stanje sve lošije, kao ni da će odugovlačenje u rešenju sadašnjih, već nagomilanih problema, dovesti do još gore situacije.

Nekoliko važnih meseci u ovoj godini već je izgubljeno, a kako stvari stoje, oni koji treba da stvaraju atmosferu u kojoj bi se stanje promenilo nabolje, za sada ne žure. Dok se važne odluke ne donesu, Srbija će, izvesno je, biti zemlja u kojoj se posao mnogo lakše gubi nego dobija/nalazi/zasluži, a takva situacija dodatno pogoršava položaj onih koji još rade. Jer kako drugačije objasniti da je puno radnika koji rade a ne primaju zarade i ćute, osim da strahuju da li će sutra imati posao i nadaju se da će, kad tad, poslodavci ipak platiti njihov rad. I tako ćute sve dok strah od gubitka posla, makar i neplaćenog, ne bude nadvladan strahom od toga da li će se preživeti. Bukvalno. I zato nije ni čudo što su pojedini očajnički koraci na koje se radnici posle više meseci nesipalćivanja plata odluče radikalni, i što javnost zanemi. Ali brzo i zaboravi.

27.08.2012