Uvođenje evra nemoguća misija

Objavljeno: 21.05.2012

Vesti izvor: Kamatica, Danas

Pad vrednosti dinara koji, uprkos gotovo svakodnevnim intervencijama Narodne banke Srbije (potrošeno je već više od 838,5 miliona evra), nastavlja da „klizi“, nikako ne ide naruku procesu deevroizacije, odnosno smanjenju evra u opticaju i afirmaciji dinara, koji je vlada nametnula kao jedan od strateških ciljeva.

Da je domaća valuta izgubila bitku sa evrom, pokazuje i podatak da je više od 70 odsto zajmova preduzeća u devizama, ili sa deviznom klauzulom, a samo 30 odsto u dinarima, ali i činjenica da evro, kao paralelna valuta, obavlja najvažnije funkcije dinara koji je svrstan u grupu najslabijih moneta u Evropi.

O dominaciji evra govore i podaci koji se odnose na štednju građana. Sudeći prema pokazateljima za 2011, u ukupnoj štednji koja premašuje 7,5 milijardi evra, devizni ulozi učestvuju sa više od 98 odsto, od čega je 95 odsto štednja u evrima (svaki stanovnik Srbije uštedeo je u proseku oko 1.300 evra, dok je broj štednih računa premašio 5,5 miliona). Evro se, dakle, uvukao u sve pore ekonomskog sistema, u toj valuti iskazuju se sve transakcije, pa je izvesno da će dinarizacija biti dugoročan proces koji podrazumeva makroekonomsku stabilnost, bolje izvozne rezultate, ali i znatno povećanje štednje u dinarima. Zbog veoma izražene dominacije evropske valute sve češće se mogu čuti zalaganja pojedinih ekonomista i privrednika da bi prelazak na evro bilo spasonosno rešenje za Srbiju suočenu sa ozbiljnom ekonomskom krizom. Šta na to kaže Dejan Jovović, naučni savetnik - stručnjak za međunarodne finansije?

- Uvođenjem evra, koji je u opticaju u 17 zemalja Evropske unije, članica Evropskog monetarnog sistema, kao i u još pet država (Andora, Monako, Crna Gora, Vatikan i San Marino), Srbija bi izgubila monetarni suverenitet, a time i pravo na samostalno vođenje ekonomske politike. Drugim rečima, NBS ne bi mogla da obezbedi likvidnost i stabilnost finansijskog sistema, koji bi postao bespomoćan jer bi se bazirao na tuđoj valuti. Osim toga, prelaskom na evro Srbija ne samo da ne bi uživala monetarnu zaštitu Evropske centralne banke izvan EU i evrozone, već bi se i dalje suočavala sa velikim ekonomskim problemima. Primera radi, ukoliko bi se zamena dinara za evre izvršila na sadašnjem nivou nerealnog deviznog kursa, aktuelni problemi, poput previsokih domaćih cena, nekonkurentnosti privrede, ili velikog trgovinskog deficita, ne bi bili rešeni, dok bi odliv evra bio veći od priliva, pa bi se pojavio problem likvidnosti. Uvođenje evra nije ni garancija da ćemo imati nižu inflaciju ili niže kamatne stope, niti bi to moglo da spasi srpske dužnike - tvrdi Jovović i dodaje da bi to lišilo kreatore ekonomske politike da preko mehanizama monetarne politike regulišu neravnotežu u sistemu i ublažavaju efekte krize.

Dejan Jovović ukazuje na još jednu ograničavajuću okolnost prelaska na evro. On upozorava da bi Srbija, koja ne može da emituje strani novac, mogla da se suoči sa nedostatkom evra u sistemu, pošto nove devize mogu da dođu samo preko izvoza naše robe i usluga, odnosno zahvaljujući prilivu stranih direktnih investicija. Zanimljivo je, u tom kontekstu, podsetiti da je u 2011. spoljnotrgovinski deficit dostigao šest milijardi evra.

I prema procenama analitičara NBS, eventualno uvođenje evra ne bi bilo poželjno za srpsku privredu koja se nalazi u procesu intenzivne tranzicije, budući da je karakter šokova sa kojima se suočava različit od onih koji pogađaju privredu evrozone. Uveravaju nas, takođe, da je potrebno da prođe još dosta vremena da bi se Srbija našla u situaciji da sa sigurnošću pristupi toj fazi razvoja. Ali, prvi korak ka uvođenju evra, svakako je punopravno članstvo u EU. Tek tada bi Srbija mogla da se kvalifikuje za ulazak u program, koji bi posle nekoliko godina prilagođavanja vodio ka fiksiranju kursa u odnosu na evro, a zatim i u uključivanje u evrozonu i Evropsku monetarnu uniju. Na pitanje: kako je Crnoj Gori pošlo za rukom da pre ulaska u EU nacionalnu valutu zameni evrom, Jovović odgovara da je tu reč o specifičnom slučaju, odnosno o spletu različitih, uglavnom političkih, okolnosti.

- Crna Gora je najpre, u novembru 1999, jednostavnom trgovačko-bankarskom transakcijom, uvela u platni sistem nemačku marku koja je funkcionisala paralelno sa jugoslovenskim dinarom. Na tu transakciju Nemačka, iz političkih razloga, nije reagovala. U novembru 2000. godine dinar je povučen i marka je postala jedina valuta u opticaju. Crna Gora je 2002, prilično bezbolno, dakle bez protivljenja članica EU, prešla na evro. Pitanje je, međutim, šta će biti kada Crna Gora bude ulazila u EU. Nije isključeno da se od te države zatraži da odustane od evra - procenjuje Jovović.

Pošto sve ukazuje na to da je prelazak na evro za Srbiju još uvek nemoguća misija, spasavanje dinara postalo je veoma važan zadatak za kreatore ekonomske politike. U tom kontekstu treba posmatrati i Memorandum o dinarizaciji koji su, u aprilu ove godine, potpisali predstavnici vlade i NBS. To je prvi, zvanični korak u promovisanju domaće valute, s obzirom na to da je više od 70 odsto ukupnih plasmana privredi i građanima odobreno u evrima, a samo oko 14 odsto državnog duga je u nacionalnoj valuti.

- Nije realno očekivati da će rezultati procesa dinarizacije biti vidljivi „preko noći“. Ali, ukoliko novoizabrana vlada i državni organi nastave da realizuju ovaj dogovor, onda bi pomak u pravcu dinarizacije mogao da bude napravljen. Podsetiću da je 2011. Ministarstvo finansija prvi put emitovalo trogodišnje dinarske zapise, a ove godine i hartije od vrednosti sa rokom dospeća na pet godina. Kako se navodi u tom dokumentu, NBS i vlada će pratiti i analizirati kretanje procesa dinarizacije. Centralna banka to već čini objavljivanjem redovnih tromesečnih izveštaja. Najavljeno je, takođe, da će država, za finansiranje budžetskih potreba, izraditi srednjoročnu strategiju upravljanja javnim dugom. I mada je o efektima Memoranduma o dinarizaciji još rano govoriti, nadamo se da taj dokument neće ostati samo mrtvo slovo na papiru - ističe Dejan Jovović.

Memorandumom je precizirano da se stepen dinarizacije finansijskog sistema meri učešćem dinarskih pozajmica u ukupnim kreditima. Kao dodatni kriterijumi za merenje stepena dinarizacije može se koristiti učešće dinarske štednje, kao i njena struktura ročnosti. Pošto se od vlade očekuje da odigra ključnu ulogu u procesu dinarizacije srpske privrede, kvartalno će se pratiti i valutna struktura državnog duga, kao i dinarske hartije od vrednosti koje emituje država. Podrška vlade procesu dinarizacije naročito će doći do izražaja ukoliko se poveća udeo čisto dinarskog duga u ukupnom javnom dugu. Memorandumom je precizirano i to da će subvencionisanje kredita biti moguće samo ako su zajmovi u dinarima, a vlada se obavezala da će stimulativnom poreskom politikom podsticati dinarsku štednju. Favorizovaće se zaduživanje u dinarima koje ne sadrži nikakav oblik valutne klauzule, dok će država podržati zaduživanje lokalne samouprave izdavanjem municipalnih obveznica u dinarima. Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga propisana je obaveza banaka da kredit klijentu ponudi prvenstveno u dinarima, a tek na njegov zahtev dužna je da mu omogući da uslugu ugovori u dinarskoj protivvrednosti strane valute. Ako se zajam ugovori u dinarskoj protivvrednosti strane valute, odnosno u stranoj valuti, banka je dužna da klijentu ukaže na rizike koje u tom slučaju preuzima.

Sve ove mere trebalo bi da budu vetar u leđa srpskoj nacionalnoj valuti, koje se ne možemo tako olako odreći. Utoliko pre što i zajednička evropska valuta preživljava ozbiljnu krizu, a u Grčkoj se čak najavljuje povratak na drahmu. Stopama Grka mogle bi da krenu još neke zemlje evrozone koje su se olako upustile u avanturu zvanu prelazak na evro.

Mastriht diktira stroge kriterijume

„Mastrihtskim kriterijumima“ na kojima insistira Evropska centralna banka, utvrđeno je pet tesno povezanih pravila za ulazak u evrozonu. Prvo, stopa inflacije ne sme da premaši 1,5 odsto proseka u tri zemlje EU sa najnižim cenama na malo. Drugo, dugoročna nominalna kamatna stopa na državne papire ograničena je na dva odsto iznad prosečne kamate u tri najpovoljnije zemlje EU. Od zemlje kandidata za ulazak u evrozonu traži se da budžetski deficit svede na maksimalnih tri odsto BDP-a, dok javni dug ne bi smeo da prekorači granicu od 60 odsto BDP-a. I najzad, jedan od zahteva je da zemlja prihvati članstvo u mehanizmu deviznih kurseva ERM najmanje dve godine pre ulaska u EU. Prema tome, neprihvatljivo je da evro zameni nacionalnu valutu u zemlji koja nije ušla u evrozonu i nije ispunila sve navedene uslove - komentariše za Danas Dejan Jovović, stručnjak za međunarodne finansije.

Nepoverenje u dinar

Devizna štednja je u prethodnih deset godina povećana gotovo 20 puta, dok je dinarska porasla 7,5 puta. Očigledno je, dakle, da su uprkos tome što je u pojedinim periodima štednja u dinarima bila isplativija, štediše više poverenja ukazivale evropskoj valuti, pri čemu je uglavnom reč o štednji „po viđenju“, ili sa maksimalnim rokovima dospeća od dve godine. Zanimljivo je, takođe, da je prema nekim računicama zasnovanim na konverziji nemačkih maraka u evro (konvertovano je oko 10 milijardi evra), procenjeno da se u „slamaricama“ nalazi još oko tri milijarde evra. Teško je, međutim, sa sigurnošću tvrditi da li je baš reč o tom iznosu.

27.08.2012