SAD – osveta globalizacije

Objavljeno: 21.05.2012

Vesti izvor: Kamatica, Politika, B92

Erik Magikovski, mladi preduzetnik iz Silicijumske doline, ovih dana treba da otputuje u Kinu da bi tamo pregovarao o proizvodnji svog izuma, „pebl” („piljak”). Reč je o ručnom satu koji je mnogo više od tradicionalnog instrumenta za pokazivanje vremena: komunicira sa mobilnim telefonom, pokazuje ko zove, meri puls i može da se programira za mnogo drugih stvari.

To je projekt u koji je, na poziv preko interneta, svoje pare uložilo 67.000 ljudi, a već je, samo na osnovu slika prototipa, poručeno 85.000 primeraka. Koštaće oko 150 dolara i, naravno, proizvodiće se u Kini.

Kad je Obama prošle godine, na večeri koju je u Kaliforniji priredio za šefove informatičke industrije, pozivajući ih da svoju proizvodnju iz Kine vrate u zemlju, jedan od onih koji mu je objasnio zašto je to nemoguće, bio je tadašnji šef „Epla” Stiv Džobs (kome je to bilo jedno od poslednjih pojavljivanja, pre nego što je preminuo od retkog raka pankreasa).

Ono što je potrebno proizvođačima modernih elektronskih uređaja, mobilnih telefona, kompjutera i sličnog – efikasnost, fleksibilnost, masovnost, brzo angažovanje radne snage – moguće je danas samo u fabrikama Kine.

U isto vreme, u već zahuktaloj izbornoj kampanji, iako su izbori tek u novembru, Obama kao jedno od postignuća svog prvog mandata ističe „reindustrijalizaciju” Amerike, uzimajući za primer automobilsku industriju. I zaista, mada su samo pre tri godine dva pripadnika detroitske „velike trojke” bankrotirala, a treći bio u ogromnim gubicima, „Dženeral motors”, „Ford” i „Krajsler” (čiji je većinski vlasnik u međuvremenu postao italijanski „Fijat”) danas su ponovo profitabilni, piše Politika.

U izbornoj kampanji inače dominiraju pitanja ekonomije, a ponajviše anemičan ekonomski rast (oko dva odsto), visoka nezaposlenost (trenutno osam odsto), veliki budžetski deficit (10 odsto BNP) i prevelika državna zaduženost (100 odsto BNP). Za svaki budžetski dolar, država pozajmljuje 40 centi.

To je povod i za veliku nacionalnu debatu u kojoj učestvuju gotovo svi intelektualni i politički kapaciteti nacije, a čiji je fokus pitanje da li je Amerika dostigla svoj zenit i da li, iako je još najveća ekonomska, politička i vojna sila sveta, ipak nazaduje.

To je i povod za dijagnoze tipa da je „prva decenija 21. veka ujedno i poslednja dekada ’američkog stoleća’”.

Da li je baš tako? Amerika nesumnjivo ima velike probleme, ali je činjenica da bi gotovo sve zemlje sveta svoje ekonomske nevolje rado zamenila za njene.

Sa oko 15 biliona (hiljada milijardi) dolara bruto nacionalnog proizvoda, Amerika je daleko najjača svetska ekonomija. Sledeće dve, Kina i Japan, godišnje proizvedu i kroz usluge razmene tek trećinu onoga što se za isto vreme postigne ovde.

Ali Kina raste po stopi od 8,5 odsto, dok se Amerika nada da će u dogledno vreme dostići svoju tradicionalnu stopu od 3,5 odsto. Ako bi obe zemlje zadržale ovaj tempo, onda bi Kina svetska ekonomija broj jedan mogla da postane već za 10 godina.

To međutim ne znači da će Kinezi biti bogatiji od Amerikanaca. Prosečan američki dohodak po glavi danas je oko 48.000 dolara, a kineski samo 4.000. Zato što ima četiri puta više stanovnika, Kina teško može da dostigne američki životni standard.

Ali setimo se predviđanja sa kraja osamdesetih da će Japan za deset godina prestići Ameriku i postati svetski ekonomski šampion. Nisu se obistinila: umesto toga, Japan je nazadovao i mesto broj dva prepustio Kini.

Sa druge strane, evropski izazov je oslabio: kriza evrozone suočila je EU sa neophodnošću da preispita formulu svoje integracije, što za rezultat danas ima borbu za goli opstanak u nekim zemljama njene periferije.

Najrealističnija dijagnoza današnjeg ekonomskog (pa i političkog) svetskog poretka glasi u stvari da SAD ostaju najveća ekonomija i najveća politička i vojna sila – ali u promenjenom svetu.

Glavna karakteristika tih promena je „uspon ostalih”. Ulogu lokomotiva globalne privrede preuzeli su Kina, Indija, Južna Koreja, Brazil… Amerika se, sem toga, suočava i sa „osvetom globalizacije”: u potrazi za profitom, njene korporacije su proizvodnju preselile tamo gde je radna snaga jeftinija i tamo investirale u industrijske pogone. Rezultat su njihove velike zarade – ali i deindustrijalizacija Amerike.

„Reindustrijalizacija” je zato politička parola dana, koja je, kao i slične parole drugde, više želja nego realnost.

Ipak, najveći fenomen i najveći paradoks globalne ekonomije jeste „Kimerika”, kako se odnedavno naziva simbioza s jedne strane najveće, a sa druge najbrže rastuće svetske privrede. Amerika i Kina su naime u isto vreme i rivali i partneri. „Kimerika” je ekonomski organizam nastao kombinacijom kineskog razvoja i američke superpotrošnje. Amerika svoj deficit, odnosno svoju potrošnju, finansira prodajom svojih obveznica Kini, koja ih kupuje dolarima iz suficita u trgovini sa Amerikom. Prošle godine Kina je SAD izvezla 295 milijardi dolara više nego što je odande izvezla, a slično će biti i ove. Zbog toga na američko-kineske ekonomske odnose može da se primeni ona čuvena formula iz hladnog rata: doktrina „obostrano zagarantovanog uništenja”. Svaka strana naime može ekonomski mnogo da naudi drugoj, ali na podjednaku sopstvenu štetu.

27.08.2012