Strane investicije i klopka srednje razvijenosti

Objavljeno: 25.04.2012

Vesti izvor: Nebojsa Katic

Srbija mašta o srećnoj budućnost koju će joj obezbediti strani investitori. Ta maštanja su u domenu naivnih i pojednostavljenih tranzicionih ideja. Sve i da investitori dođu, i to baš onako kako ih političke stranke u svojim propagandnim snoviđenjima najavljuju, ta vrsta budućnosti nije tako svetla kao što domaći političari i ekonomisti misle.

Model razvoja na kome se u Srbiji danas insistira, uveo bi naciju u stanje koje se u ekonomskoj teoriji naziva „klopka srednje razvijenosti“. To je model slepe ulice u kome se posle perioda kraćeg i dinamičnog rasta, ulazi u stanje stagnacije iz koga se više ne može uteći. Zaposlenost je relativno visoka, ali su plate i životni standard na trajno niskom nivou.

Strani investitori dolaze u nerazvijene zemlje zbog njihovog tržišta, niske cene rada, povoljnog poreskog ambijenta i različitih podsticaja koje države daju. U sasvim gruboj podeli, postoje dva dominantna motiva za inostrane ulagače, iako se motivi često mogu i preklapati.

Investitori dolaze kako bi uspostavili kontrolu na novom tržištu, uklonili domaću konkurenciju ili sprečili njen rast i razvoj. Domaće tržište i njegov profitni potencijal su osnovni motiv ovih investicija. Da bi se tržište eksploatisalo i kontrolisalo, na njemu se mora biti fizički prisutan. Banke, pivare, cementare, telefonija, trgovinski prodajni lanci na primer, ilustracija su takvih investicija. One se realizuju jeftinom ili relativno jeftinom kupovinom lokalnih kompanija. Budući da je poslovna infrastruktura već tu, dodatna ulaganja nisu previše velika.

Ove investicije u pravilu ne povećavaju zaposlenost, naprotiv, ali u prvom koraku podižu standard i kvalitet proizvoda i usluga. U drugom koraku i postupno, povećavaju se cene. Kako je tržište kontrolisano, monopolizovano ili kartelizovano, strani investitor može zaposlene dobro platiti, pogotovo u poređenju sa primanjima u ostatku privrede. Teret dobrih plata se ovde lako prevaljuje na potrošače, pa solidne plate ne ugrožavaju planirani profit investitora.

Dobra primanja pacifikuju svaki potencijalni otpor koji bi mogao biti uperen protiv stranih vlasnika. Malo tržište je zauvek osvojeno, konsolidovano, i niko više ne može ugroziti takvu konstelaciju odnosa i moći. Posle prvih sretnih godina, plate počinju trajno da stagniraju, čak i da padaju. Rast produktivnosti i efekti kontrolisanog tržišta se prelivaju samo u profit.

Drugi razlog za investiranje u tranzicionu zemlju više je vezan za jeftinu radnu snagu, povoljan poreski sistem i povlastice koje država daje strancima – direktna novčana davanja, besplatno zemljište, povlašćene cene energenata, slabija ekološka zaštita, itd.. Ukratko, svi direktni i indirektni troškovi poslovanja su znatno niži nego u razvijenim zemljama, ili u zemljama koje se ubrzano razvijaju, a svojim razvojem same upravljaju. Ova vrsta investicija je najčešće okrenuta izvozu i države ih rado stimulišu. Obično je reč o novim pogonima, pa zaposlenost raste i efekti ovakvih investicija su jasno i brzo vidljivi.

Iz stanja siromaštva, u procesu koji može trajati deceniju ili dve, domaća ekonomija ulazi u stanje srednje razvijenosti. U njemu ostaje zauvek, jer tu se ekonomska klopka zatvara. Svi ključni segmenti ekonomije su u stranim rukama, a naspram moćnih stranaca stoji mala, slaba, korumpirana i pasivna država.

U tom okamenjenom privrednom ambijentu plate više ne mogu rasti, budući da ugrožavaju velike profite na koje su stranci naviknuti. Strani investitori će ostati samo ako su plate niske, ili niže od plata u drugim nerazvijenim državama. Pretnja da će proizvodnja biti iseljena je stalna, a često se traže i novi, dodatni ustupci da bi se proizvodnja nastavila.

Iz istog razloga i zbog iste pretnje, ni preniski porezi na profit se ne mogu povećavati. Moćni investitori manipulišu svojim poreskim bilansom i na razne načine iz zemlje iznose neoporezovani profit. Nejaka država nema ni primisao da se tim procesima suprotstavi.

Kako od poreza na dobit država dobija jako malo, kako plate ne rastu, ne rastu ni porezi i doprinosi koji su vezani za plate. Budžetska kasa je uvek siromašna. Država nema dovoljno sredstava da podiže opšti standard građana, uprkos činjenici da svi rade i da rade mnogo. Iako bruto domaći proizvod raste, ono što od njega u zemlji ostaje, uglavnom stagnira.

Najbolji domaći kadrovi postaju „dobro“ inostranih kompanija i vrlo često odlaze u druge zemlje u kojima strani investitor ima svoje pogone i prisustvo. Domaća poslovna elita se tako otuđuje, služeći isključivo strancima i sebi.

Primeri ovog scenarija su poznati i jasno vidljivi na velikoj ekonomskoj sceni. Daleki istok je najbolja ilustracija ovih procesa. Države poput Tajlanda ili Indonezije na primer, nisu umakle klopci srednje razvijenosti. Na drugoj strani, Južna Koreja, Tajvan ili Singapur na primer, jesu. Primeri ovih uspešnih država jasno pokazuju da bez rasta i razvoja koji bazira na jačanju domaćih kompanija, na sprezi domaćih banka i privrede, na konstruktivnom savezu domaćih poslovnih elita, nema uspešnog i trajnog razvoja.

Nije za čuđenje da Srbiji, iz današnjeg stanja sunovrata, ideja o ulasku u „klopku srednje razvijenosti“ izgleda čak veoma privlačno. Klopka srednje razvijenosti je svakako bolja od klopke nerazvijenosti. Ipak se ne bi smelo zaboraviti da sunovrat nije idealan ambijent za ozbiljno vrednovanje dugoročnih alternativa – ako se o alternativama u Srbiji uopšte i razmišlja.