Osnovni princip iza ideje o građanima investitorima je taj da čovek uloži u proizvodnju jednog kvadrata, nakon čije prodaje dobija 50 odsto njegove tržišne vrednosti, piše Sputnik Srbija
Autor projekta „Investiram na kvadrat“ Dušan Uzelac tvrdi da je ovakav model novitet na srpskom tržištu, jer pre svega omogućava običnom čoveku da postane građevinski investitor.
Idejni tvorac projekta „Investiram²“ i osnivač finansijskog portala „Kamatica“ Dušan Uzelac objašnjava za Sputnjik kakoobičan čovekmože postatigrađevinski investitor, ali i zašto bi mu se to isplatilo.
Projekat, objašnjava on, omogućava svim građanima da postanu građevinski investitori, što je do sada bilo rezervisano samo za one iznose koji su bili dovoljni za zidanje kompletne zgrade od parmiliona evrai one ljude koji su tolikim novcem raspolagali. Običan čovek sa manjim iznosom novca nije mogao da ulaže svoj novac u industriju poput građevinske, odnosno u proizvod kakav su nekretnine. Uzelčev projekat ovo omogućava i to je ono što ga, po njegovom mišljenju, čini specifičnim.
Koncept zajedničkog investiranja nije nov na našem tržištu, podseća on i ističe da postoje razni investicioni fondovi čiji model podrazumeva da se sakupe pare na gomilu od koje se kasnije trguje sa hartijama od vrednosti, akcijama, ili investira u neki biznis. Ono što je ovde novo jeste to da je obračunska jedinica za investiranje jedan investicioni kvadrat i da to sebi može priuštiti i osoba sa manjim iznosima.
Iznos investicije koji je potreban za ulaganje u ovaj model je na nivou kvadrata, što otprilike iznosi1500 evra. To znači da investitor finansira proizvodnju jednog investicionog kvadrata, koji će Uzelčevo društvo „Kamatica invest“ da proizvede u svim fazama, od nalaženja placa i pribavljanja građevinske dozvole, do proizvodnje zgrade i stanova, kao i prodaje na samom tržištu nekretnina.
Profit koji se ostvari na kraju posle prodaje deli se na pola. Uzelac objašnjava da ako je cena kvadrata 1500 evra, a on se prodaje za 2250 evra, profit iznosi 750 evra. Kad se to podeli na pola, onaj ko uloži 1500, njemu pripada 375 evra. To je, objašnjava on, nekih 25 odsto profita za projekat od dve godine.
,,Mi zapravo prikupljamo projekte i prezentujemo ih svima koji su zainteresovani. Oni te projekte gledaju, razmišljaju hoće li ili ne da investiraju i to je jedna vrsta investicionog butika gde može da se razgleda bez ograničenja. Kada konačno naiđe projekat koji im odgovara, sa iznosom, lokacijom, temperamentom i ostalim parametrima, onda se prikupljaju svi zainteresovani. Neko kaže ja hoću dva kvadrata, jedan, tri… i u sumi se skupi, primera radi, investitora za 2000 kvadrata i to je taj momenat kada je obezbeđeno finansiranje za proizvodnju zgrade od 2000 kvadrata. Tek tada se projekat lansira u smislu potpisivanja ugovora i uplate. Tek data projekat, u građevinskom smislu, počinje da živi, rekao je Uzelac za Sputnjik''.
Jeftiniji stanovi?
Uzelac tvrdi da je reakcija građana na ovu ideju dobra i da su zainteresovani, pre svega jer je model dostupan svima, ali i jer im pruža mogućnost kupovine stana po nižoj ceni od tržišne. Njegov model dozvoljava investitoru da tehnički finansira proizvodnju svog stana, odnosno da svoja sredstva plasira unapred, a da za njih kasnije dobije nekretninu. Razlika između avansne kupovine i finansiranja proizvodnje je, objašnjava Uzelac, u ceni.
,,Pri kupovini vam prodavac daje tržišnu cenu, dok se u finansiranju cena formira od proizvodne. U tom smislu je moguće doći do nekretnine koja je 10 do 20 odsto jeftinija nego na tržištu, tvrdi Uzelac".
Nije za svakoga
Iako je model zamišljen kao dostupan svima, Uzelac upozorava da to ne znači ujedno da baš svi mogu i investirati. On skreće pažnju na to da je investiranje mlada disciplina na našim prostorima i da sam investitor mora da razume da ulaže u biznis koji ima dobar profit, ali da u njemu postoje i neke „nepoznate“. Često nazivana i rizikom, nepoznata predstavlja potencijalni problem koji se na vreme mora definisati i preduprediti.
,,Mi konkretno ovde doživljavamo sve investitore partnerima jer bez poverenja sa druge strane ne bismo bili kadri da to sprovedemo do kraja i da se izborimo sa svim izazovima koje ovaj posao nosi. Pogotovo treba imati razumevanja da je kod nas u građevinskom i finansijskom sektoru bilo toliko nekakvih vanrednih stvari, da su ljudi s razlogom nepoverljivi".
Za investitora, nepoznata može biti i kako se zida zgrada, kako se grade temelji, kako se prodaje stan, ali su to sve tehničke stvari za izvođače. Za njih je, kaže Uzelac, jedina nepoznata pitanje tržišta, odnosno projekcija kakvo će tržište nekretnina izgledati za dve godine. To je, kaže, podjednako nepoznata i za investitora i izvođača.
„Možemo da predviđamo, procenjujemo, da stavimo neku brojku, ali je to i dalje samo predviđanje koje nije precizno. To je upravo ono što u najvećoj meri definiše iznos profita. Ako od nas traže da mi garantujemo to, to je prosto nemoguće i to nije investiranje. Investiranje nije trgovina, u trgovini imate garancije, u investiranju imate obezbeđenja. Dosta je široka tema na koje se sve strane obezbeđujemo – što tehnički, što finansijski, što izvođački, što građevinski… Postoji čitav spektar obezbeđenja od svega što može da poremeti investiciju. Da li postoji nešto što se ne može predvideti? Uvek, ali uvek postoji i spremnost da se to reši", zaključuje Dušan Uzelac.
Građani investitori u Jugoslaviji
Konsultant za strana ulaganja Mahmud Bušatlija podseća da je slična ideja postojala i bila jako razvijena u Jugoslaviji, s tom razlikom što se tada to zvalo zadruga. Skoro pola Novog Beogradaje na taj način izgrađeno, kaže on, a ideja se praktikovala sve do devedesetih godina.
„Ideja se sastojala iz toga da ljudi ulažu u tu zadrugu i nakon izvesnog vremena dobiju stan koji je napravljen od tih para koje su skupili. Po istom principu bi se napravila kuća, koja bi se podelila na stanove u koje bi se porodice useljavale. Taj princip je funkcionisao sasvim dobro, ali tada se upravljalo gradnjom, u smislu da je zadruga morala da uzme građevinsko preduzeće koje bi bilo izvođač radova. To je bilo vreme kada su cene bile potpuno transparentne i ugovarale su se prema procenjenoj, pa maltene i fiksnoj, ceni kvadrata. Tu nije postojao neki naročit rizik, jer je i država praktično podržavala to tako što se dobijala građevinska dozvola, kontrola radova je bila izuzetno dobra, a oni koji su ulagali pare bili su mirni", rekao je Bušatlija za Sputnjik.
Ostavi komentar