Otkako je Srbija podigla kredit od 308 miliona evra od Azerbejdžana za izgradnju 40-tak kilometara autoputa od Ljiga do Preljine, na takozvanom Koridoru 11, u javnosti se otvorila rasprava o ceni po kojoj se kod nas grade saobraćajnice.
Jer, jednostavna računica pokazuje da kilometar ove džade košta 7,7 miliona evra, što stručnjaci ocenjuju zaista preteranim, bez obzira na to što je teren brdovit i što azerbejdžanska firma kao podizvođače zapošljava i domaće graditelje. Slična cena po kilometru traži se, navodno, i za gotovo ravnu deonicu od Obrenovca do Ljiga!?
Domaće, pak, firme grade 12 kilometara autoputa od Uba do Lajkovca za 5,8 miliona evra po kilometru.
E sad, tih milion-dva evrića razlike kao da nikog naročito ne zabrinjava, kao da to i nije suma vredna pažnje.
Zato se postavlja pitanje da li Srbija uopšte ima nekakav cenovnik po kome se grade autoputevi i kako uopšte postići pravu realnu cenu izgradnje, ma ko da „zaduži” gradilište. Jer, sada se troškovi izgrađenog kilometra kreću od milion evra u Vojvodini do čak 15 miliona u Grdeličkoj klisuri.
Sekretar Udruženja za građevinarstvo i industriju građevinskog materijala u Privrednoj komori Srbije Goran Rodić kaže da cenu kilometra autoputa prvenstveno određuje vrsta terena: da li se radi o ravnici, planinskom predelu, močvarnom zemljištu, klizištu...
Takođe, na cenu utiče i eksproprijacija zemljišta koju u startu plaća država, a zatim i projektovanje koje može da radi ili investitor, ili izvođač. Tek posle toga cena zavisi od kvaliteta asfalta.
Ukoliko se, naime, zahteva najveći kvalitet autoputa, onda se gradi tzv. dvostruka armirana betonska ploča na delovima kuda prolazi pretežno teretni saobraćaj, što, dakako, povećava troškove. A tu je i broj mostova, nadvožnjaka, petlji, tunela...
Ostavi komentar