Vrhovni kasacioni sud (VKS) usvojio je zahtev jedne banke u Srbiji za reviziju i ukinuo pravosnažnu presudu kojom je zbog promenjenih okolnosti 2016. godine bio raskinut ugovor između te banke i korisnika stambenog kredita od 145.000 švajcarskih franaka.
Ovom odlukom koja je objavljena na sajtu VKS, ceo slučaj je vraćen na početak – prvostepenom – Višem sudu u Novom Sadu na ponovno suđenje, jer je tokom revizije VKS utvrdio da je došlo do pogrešne primene zakona, jer su propustili da utvrde sve činjenice važne za donošenje odluke.
VKS je pored ostalog konstatovao da su u ovom slučaju Viši i Apelacioni sud u Novom Sadu propustili da utvrde da li su korisnici kredita nakon enormnog skoka švajcarskog franka tražili konverziju glavnice kredita u evre na šta su bili ovlašćeni ugovorom.
Ukinutom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu od 1. septembra 2016. godine, odbijena je žalba banke i potvrđena je presuda Višeg suda u Novom Sadu od 11. februara 2016. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev klijenata (korisnika kredita) i raskinut ugovor o dugoročnom stambenom kreditu od 5. septembra 2008. godine, usled bitno promenjenih okolnosti, zbog ogromnog rasta kursa švajcarskog franka.
Istom odlukom, banka je bila obavezana da tužiocima na ime troškova postupka isplati 256.650 dinara.
Protiv ove presude banka je izjavila reviziju koju je VKS usvojio i ukinuo prvostepenu presudu Višeg suda u Novom Sadu, koja je potvrđena pravosnažnom odlukom novosadskog Apelacionog suda.
U konkretnom slučaju, korisnici kredita su sa tuženom bankom zaključili 5. septembra 2008. godine ugovor o dugoročnom stambenom kreditu od 145.050 švajcarskih franaka, što je oko 90.000 evra.
U svojoj presudi, prvostepeni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi za raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti, jer je nakon zaključenja ugovora došlo do enormnog skoka valute švajcarskog franka nezavisno od volje ugovorača, „usled čega je visina novčane obaveze korisnika kredita u toj meri uvećana da to ne samo da otežava ispunjenje njihove ugovorne obaveze, već dovodi u pitanje i svrhu ovog ugovora”.
Drugostepeni sud je u potpunosti prihvatio ovo mišljenje, s tim što smatra da nije reč o normalnom riziku ugovaranja, jer je usled velikog skoka kursa švajcarskog franka u odnosu na dinar, kao promenjene okolnosti koju korisnici kredita sa prosečnom pažnjom nisu mogli očekivati i pretpostaviti, visina njihove novčane obaveze u vraćanju kredita postala velika, čime je narušeno načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja iz Zakona o obligacionim odnosima (ZOO).
Veštačenjem je utvrđeno da je od ugovaranja (septembar, 2008.) do veštačenja u oktobru 2015. godine, kurs švajcarskog franka povećan za 46 odsto više u odnosu na rast evra u istom periodu, kao i da je u istom periodu dinar deplasiran za 57 odsto u odnosu na evro.
Nezavisno od ovih okolnosti, VKS je ukazao da se nižestepeni sudovi uopšte nisu bavili pitanjem da li su korisnici kredita, u skladu sa odredbom iz ugovora, banci podneli zahtev da se preostali iznos glavnice iskaže u evru i da u tom smislu banka izvrši konverziju preostalog iznosa glavnice u evro.
Zbog toga je VKS naložio da prvostepeni sud u ponovnom postupku utvrdi da li su korisnici kredita koristili tu mogućnost i ako nisu, zbog čega nisu, navodi se u odluci.
„Pored toga, ovakva obaveza, odnosno dužnost banke da kredit u švajcarskim francima i drugoj stranoj valuti konvertuje kredit u evro, po kursu i na način predviđen ovom odlukom, propisana je i Odlukom Narodne banke Srbije o merama za očuvanje stabilnosti finansijskog sistema u vezi sa kreditima indeksiranim u stranoj valuti donetom 24. februara 2015. godine”, ukazao je VKS.
Zbog toga je VKS naložio da Viši sud u Novom Sadu takođe u ponovljenom postupku utvrdi da li je tužena banka dostavila korisnicima kredita ponudu za zaključenje aneksa ugovora o kreditu.
VKS dalje navodi da se za sada ne može prihvatiti stav nižestepenih sudova da se – isključivo zbog enormnog pada kursa švajcarskog franka u odnosu na evro posle zaključenja ugovora o kreditu ne može ostvariti svrha ugovora i da bi zato bilo nepravično održati ga na snazi.
U tom kontekstu, VKS ukazuje da su sudovi propustili da cene pretpostavke iz ZOO, kojima je, kako podseća, propisano da raskid ugovora ne može da zahteva strana koja se poziva na promenjene okolnosti, a koja je bila dužna da ih uzme u obzir u vreme zaključenja ugovora ili ih je mogla izbeći.
Po nalogu VKS u ponovnom postupku je neophodno utvrditi i da li su korisnici kredita „valjano” razumeli sadržinu ugovornih odredbi i da li su mogli da u punoj meri ocene ekonomske posledice zaključenja ugovora o švajcarskim francima, odnosno taj devizni rizik.
„Zbog toga je potrebno utvrditi i koje su profesije korisnici kredita, jer je ta činjenica od značaja za primenu načela savesnosti i poštenja iz ZOO”, naveo je VKS.
Ostavi komentar