Sto puta smo videli primere država koje su bankrotirale. I sami živimo u jednoj koja je u prošlom veku dva puta bankrotirala. Posebno je mučno bilo 1992. godine kada je Srbija imala u svetu do tada nezapamćenu hiperinflaciju.
Procenjuje se da danas u Srbiji ima oko 150.000 građana koji su, stručno rečeno, nesolventni, a zapravo više ne mogu da vraćaju zajmove bankama. Premda još nema Zakona o ličnom bankrotstvu, koji je u skupštinskoj proceduri od jeseni 2016, u NBS-u kažu da treba biti jako pažljiv sa uvođenjem mehanizma za proglašenje stečaja pojedinca.
"Strategijom za rešavanje problematičnih kredita, koju je Vlada Srbije usvojila u aprilu 2015.
| Nisu samo banke bauk Premda su bankarski krediti ti koji su zakopali u dugove hiljade građana, lični bankrot bi se odnosio na sve poverioce, od poreznika, javnih preduzeća, pa do održavanja zgrada. Svaka obaveza koja se mora platiti po zakonu podleže prinudnoj naplati, pa bi time bila obuhvaćena i Zakonom o ličnom bankrotstvu. |
To što zakona još nema, ne znači da nema bankrotstva. O tome svedoče specijalizovani portali i oglasi u štampi iz kojih se vidi da na doboš odlaze automobili, kućna tehnika, njive ili mašine, lokali i fabrike, nažalost i kuće i stanovi, a sve zbog građana koji su zaduženi, a nemaju finansijske mogućnosti da redovno izmiruju obaveze.
- Poenta ovakvog zakona nije uništenje, već bi trebalo da štiti "poštenog, a nesrećnog građanina koji se spletom okolnosti našao u nezavidnoj finansijskoj situaciji". Stečaj fizičkih lica je osetljiv jer se može i zloupotrebljavati, zbog čega je važno da se pažljivo odabere model koji ne bi ugrozio interese poverilaca, ali ne bi ni dodatno pogoršao situaciju osobe čija je imovina pod stečajem - kaže dr Vuk Radović, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i autor Zakona o stečaju iz 2009. godine.
| Teško će funkcionisati Skeptici kažu da Srbija prosto nije spremna za ovakav vid propisa, iako ga, recimo, Hrvatska i Slovenija od bivših republika, uveliko primenjuju. Razlozi zbog kojih kod nas još nije donet ovakav propis, po mišljenju stručne javnosti, jesu to što ovako osetljivi zakoni zahtevaju besprekorno funkcionisanje državnog i sudskog sistema, ali i veću platežnu moć građana. U zemlji u kojoj se minimalnom zaradom ne mogu pokriti ni računi za stan od 80 kvadrata, a prosečna plata ne pokriva ni statističku potrošačku korpu, teško se može govoriti o sprovođenju ovakvog zakona. |
Veruje se da je 150.000 ljudi zrelo za bankrot, mada su brojke mnogo crnje. To se vidi iz podatka da je ogroman broj građana u debelom minusu, a čak 213.983 računa je blokirano mesec ili više dana. Dug građana bankama prošlog meseca iznosio je 879 evra po glavi stanovnika.
Bankrot, odnosno stečaj u Srbiji gotovo uvek znači i kraj, katanac na firmi koje bi ga proglašavale. Na Zapadu to ni izbliza nije tako i ideja ličnog bankrotstva ne znači raskućiti dužnika. Za to neki poseban zakon i nije potreban, jer već postoje mehanizmi prinudne naplate. Poenta bankrota je da se kompanija ili pojedinac konsoliduju, a to se završava katancem tek kad se sva druga sredstva iscrpe.
U praksi, ako bi pojedinci proglasili lični bankrot, to bi za njih značilo da dobijaju stečajnog upravnika koji će odrediti koliko im je novca potrebno za osnovno preživljavanje, a sve ostalo odlazi na otplatu starih dužničkih obaveza. Lični bankrot pojedincu pomaže da izmiri obaveze, ali to nikako ne znači brisanje starih obaveza niti njihov otpis. U isto vreme, lični bankrot mu omogućava finansijski novi početak posle relativno kratkog perioda, a to ga podstiče na izmirenje dugova.
Međutim, loša strana za takvog dužnika je što čak i kada izmiri obaveze i postane ponovo solventan, banke ostaju oprezne i nepoverljive pa je otuda šansa da ponovo dobije kredit veoma mala, jer podaci ostaju zapisani u Kreditnom birou.
Dva modela ličnog stečaja
U svetu postoje dva koncepta ličnog stečaja - anglosaksonski i kontinentalni. U SAD kada pojedinac zapadne u dužničku krizu povereniku predaje svu imovinu, a dugovi mu se po okončanju stečaja otpisuju. Evropski model je drugačiji, pa rezaduženi se predaje u ruke supervizora, prodaje mu se imovina, nastavlja da radi i otplaćuje dugovanja.Supervizor, inače, određuje i sumu novca koja je dovoljna za preživljavanje. Određen je spisak stvari koje se ne mogu prodavati radi namirenja obaveza, poput odeće, obuće i drugih predmeta za ličnu upotrebu, kao i hrane i ogreva za tri meseca za dužnika i njegovu porodicu. Sve ostalo ide na doboš.
- Bliži nam je ovaj drugi model koji funkcioniše po principu da dužnik narednih pet do osam godina radi za poverioce, ali će posle toga imati šansu za novi početak, jer će biti oslobođen odgovornosti za isplatu svih svojih dugovanja - istakao je Radović.
Ostavi komentar