"Propustili smo šansu 2000-te", i gde je dinar sada?

Sa ove vremenske distance gledano, 2000. godine propuštena je šansa da se uvede režim slobodno plivajućeg kursa dinara. To ocenjuje profesor Ekonomskog fakulteta Đorđe Đukić, u analizi korena višedecenijske ekonomske krize za najnoviji broj magazina Biznis.

On je ukazao da slobodno plivajući kurs nije čaroban štapić, ali da vodi ka ekonomski racionalnom ponašanju svih aktera.

“Od 1993. godine do danas Srbija je prošla period hiperinflacije, posthiperinflacije i deindustrijalizacije, a zajednička posledica sva tri procesa je kolaps privrede. Najgora varijanta za privredu Srbije je režim fiksnog ili prljavo plivajućeg kursa. O tome nikad nisam imao dilemu”, rezmirao je Đukić noviju ekonomsku istoriju Srbije.

Đukić je istakao da jednom kada se dopusti da hiperinfllacija razori društveno i privredno tkivo, onda vraćanje u normalu može da potraje 30, 40, pa i 50 godina.

“Nemci i danas vrlo jasno imaju averziju prema onome što se zove inflacija, to je sastavni deo njihovog mentalnog sklopa, jer prenose informacije iz generacije u generaciju. Nemačka je danas privredna sila u Evropi. Jedini faktor rasta njene produkcije, a samim tim i izvoza, jeste preduzetništvo i podsticanje inovacija na svakom koraku, operativnim merama”, ocenio je on.

Prema njegovim rečima, hiperinflacija je mogla biti sprečena da je postojala politička volja nekadašnjeg državnog vrha da se to učini na početku 1993., odlukom da se ni po koju cenu ne dozvoli ulazak u otvorenu hiperinflaciju, već da se tokom sankcija živi sa hronično visokom inflacijom.

Mehanizam primarne misije je bio prvi kanal prvobitne akumulacije, pri čemu je takva preraspodela sredstava unutar privrede išla defakto na štetu banaka, jer je to značilo da više nema kapitala i da su u tim bankama ostale samo nekretnine, a drugi efekat je potpuno uništenje srednje klase koja je tokom hiperinflacije i nakon uvođenja novog dinara u januaru 1994. godine koristeći stare rezerve u vidu deviza u slamaricama koristila za nadomeštanje niskih plata radi preživljavanja.

“Najbolje su prošli dužnici pre svega oni koji su dugovali u dinarima, počev od države pa do privilegovanih pojedinaca koji su mogli od banaka da dobiju kredit po najvišim kamatnim stopama koje je hiperinflacija munjevito obezvređivala. Zahvaljujući dužničkoj dobiti i umešnosti pojedinih direktora, društvena preduzeća mogla su da opstanu tokom sankcija”, istakao je Đukić.

Rekao je da su ta preduzeća na “nogama” dočekala 2000. Godinu, te da je onda nastupila privatizacija sa svim viđenim zloupotrebama.

Kao primer naveo je hemijsku industriju “Župa” iz Kruševca, koja je bila vrlo uspešno preduzeće i pre i tokom sankcija.

“Nakon “petooktobarske revolucije” 2000. godine, preduzeće od uspešnog rukovodstva preuzima krizni štab pod patronatom DOS-a. Sada mogu samo da konstatujem da je preduzeće, čiji su radnici koristili odmarališta na Kopaoniku i Ohridu, tokom privatizacije potpuno uništeno. Ostalo je “golo” zemljište, ruinirani objekti i betonski postament sa ugraviranom 1937. godinom kada je osnovano. Koliko je još takvih primera uspešne deindustrijalizacije Srbije. A sada smo svedoci da nam ekonomisti i političari koji su učestvovali u razaranju srpske industrije kreiranjem zakonskih rešenja i podzakonskih akata, uz basnoslovno naplaćene konsultantske usluge, nude spasonosno rešenje - ponovnu industrijalizaciju Srbije”, kritikuje Đukić.

Ukazao je da je enormno bogaćenje nekoliko porodica tokom hiperinflacije vodilo uspostavljanju takozvanog „burazerskog kapitalizma“ kod nas koji počiva na partnerstvu između bogatih pojedinaca i zvaničnika u vladi i javnom sektoru koje se uvek okonča na štetu javnog interesa,dodaje.

„Bez podrške političkih elita ne bi mogao da funkcioniše burazerski kapitalizam. Stečaj četiri najveće srpske banke, privatizacija preduzeća koja su oslobođena dugovanja prema tim bankama, tenderi vezani za proces privatizacije ili javne nabavke... sve je teklo u duhu „burazerskog kapitalizama“ koji zakonito vodi zemlju na putanju niskih stopa privrednog rasta, za razliku od zemalja koje imaju uređene institucije“, objašnjava on.

Nakon izbijanja svetske finansijske krize 2008. godine prezadužena privatna preduzeća povukla su sa sobom u ambis i banke sa većinskim državnim vlasništvom, a to je, kako dodaje, posledica “burazerskog kapitalizma”.

“To je posledica veza države, u ovom slučaju države kao vlasnika u bankama, i privatnog sektora. To vodi u propast”, podvukao je Đukić.

Prema njegovim rečima, stanovništvo, privreda, a i država bi u slučaju režima slobodno plivajućeg kursa dobro razmislili koliko će se zadužiti zbog budućih promena kursa koje mogu nastupiti u nestabilnim uslovima.

“To je krucijalno za dugoročnu stopu privrednog rasta od četiri do pet odsto, o kojoj se mnogo priča, a koja je stimulativni ambijent za ekspanziju izvoza”, podvlači on.

Đukić je, kritikujući pojedine ekonomiste u zemlji, rekao da se može govoriti o “kvazielitama uz dominaciju političke elite koja je u sprezi sa ekonomskom, drugom moćnom elitom - određivala sudbinu zemlje“.

„Među pogrešnim odlukama su potpuno otvaranje ekonomije Srbije nakon 2000. godine za strane banke i guranje u stečaj četiti najveće domaće banke koji još nije okončan sprovođenje režima manje-više fiksnog kursa dinara sa pogubnim posledicama po izvoz i guranjem visokih profita u džep najvećim uvoznicima. Tu je i loša odluka iz 2012. da se država zaduži za milijardu dolara, emitujući evroobveznice, sa rokom dospeća od 10 godina i kamatnom stopom od izuzetno visokih 7,25 odsto, kada je Zambija, kao debitant na tržištu, to učila po stopi od 5,4 odsto“, objasnio je on.

Đukić je kazao da su neki od njih miljenici svih vlada i guvernera, a položajna renta koju prisvajaju je izuzetno visoka.

„Ko drži do profesije i mukotrpno sticanog znanja normalno je da dođe u sukob sa političarima čim se njegova koncepcija ne sprovodi“, smatra on.