Najveća vrlina joj je što je redovna. S obzirom na to da je svaka peta u rasponu od 10.000 do 15.000 dinara, teško bi se moglo reći da je korisnicima i dovoljna.
U Srbiji je 1,7 miliona penzionera, koji u proseku mesečno primaju malo više od 23.000 dinara. Gledajući svoje roditelje, mnogi bi rado da se osiguraju za stare dane. Realnost je da je polovina mladih bez posla, a dobar deo onih koji imaju posao saživeo se i sa debelim "minusom" na računu. Ako je za utehu, ekonomisti demantuju crne slutnje pesimista da današnji radnici neće doživeti državne penzije. Kažu, dokle ima države, biće i penzije. Drugo je pitanje koliko će PIO fond biti izdašan, pišu Večernje novosti.
“Penzioneri će se finansirati međugeneracijskom solidarnošću, ali će iznosi penzija u odnosu na plate još padati”, kaže Nikola Altiparmakov, član Fiskalnog saveta.
“Trenutno prosečna penzija čini 55 odsto prosečne plate. Procena je da će za dvadesetak godina ona biti na nivou od 40 do 45 odsto plate. Ako imamo privredni rast, rašće i prosečna plata, pa će i penzije biti veće. U Nemačkoj su sada penzije na nivou od 45 odsto zarade, ali je to jaka ekonomija i ta penzija je adekvatna. U svakom slučaju i pored penzije, treba poručiti ljudima da svi koji mogu već sada počnu da štede za starost”, kaže on.
| Koliko smo solidarni sa starijim generacijama, pokazuje i odnos sadašnjih poslodavaca prema svojim zaposlenima. “Nismo u dovoljnoj meri solidarni. Da jesmo, poslodavci bi uplaćivali doprinose za PIO na stvarnu zaradu, a ne na minimalnu cenu rada kao što to rade mnogi danas”, smatra Nadežda Satarić. “Da smo međugeneracijski solidarni, ne bi u tolikoj meri ljudi radili u sivoj zoni. Posledica toga je da nema dovoljno para u Fondu za penzije sadašnjih penzionera, pa sledstveno tome ni za domove za stare, lekare, zdravstvene ustanove... Posledice po radnike kojima se to događa sada će biti drastične kada oni budu stari, jer ili će primati minimalne penzije ili neće imati nikakve penzije”, navodi ona. |
Oni koji mogu da "šparaju", biraju između ulaganja u privatne penzione fondove, životno osiguranje, banke ili berzu. Altiparmakov savetuje da se pre odluke dobro raspitaju koji su rizici svakog od ovih načina štednje. Ulazni trošak u penzione fondove je tri odsto, a godišnji troškovi upravljanja su dva odsto.
“U banci su uslovi jasni. Životno osguranje je negde između banke i penzionog fonda. Ko baš reskira, on bira investicije na berzi. U svetu već postoji i sistem koji se zove obrnuta hipoteka. Stariji ljudi svoje stanove prepišu banci ili osiguravajućem drštvu. U njemu žive do kraja života, a banka ili društvo im isplaćuje penziju”, kaže Altiparmakov.
U našoj zemlji doprinose u privatne penzijske fondove uplaćuje ukupno 185.560 ljudi, pokazuju podaci Narodne banke Srbije. Postoji ukupno sedam dobrovoljnih penzijskih fondova koji trenutno upravljaju imovinom vrednom 30,06 milijardi dinara. Svaki korisnik na računu u proseku ima 161.550 dinara. O penziji misle najviše građani stari od 40 do 49 godina.
Ni svi sadašnji penzioneri, podseća nas Nadežda Satarić, iz nevladine organizacije "Amiti", koja se bavi najstarijom populacijom, nisu u problemima. Stariji ljudi očuvanog zdravlja, koji imaju solidna finansijska primanja, skladne porodične odnose, nisu u nekim velikim problemima.
“Nemali broj starijih ljudi se, međutim, i te kako suočava sa problemima. Posebno neki od onih 200.000 starijih koji nemaju redovne lične izvore primanja, ili oni koji žive sa penzijama nižim od 10.400 dinara. I njih ima oko 200.000, a nemaju ili ne mogu se osloniti na članove porodice da im pomognu. Većina tih ljudi baš živi u dubokom siromaštvu”, dodaje Nadežda Satarić.
| “Duže živimo i moraćemo duže i da radimo. Iako ljudima u ovom trentuku to ne deluje tako, i građani Srbije danas žive duže nego pre 30 godina. Da bi se izbeglo da to postane politička tema, neke zemlje u Evropi su rešile da svake godine produžavaju radni vek. Svake godine proveravaju statističke podatke da li je produžen životni vek. Ako jeste, za toliko se produžava i radni vek”, kaže Nikola Altiparmakov. |
I sadašnji penzioneri su nekada štedeli. Hiljade ih je preko noći ostalo bez novca. Svaka investicija i danas nosi dozu rizika. Zato je mnogima prva opcija - ulaganje u decu. Penzije su, pojašnjavaju ekonomisti, odgovor društva na industrijsku revoluciju. Dotad, a kod mnogih i dalje, o starima su brinuli potomci.
“Veliki je značaj porodice i stvaranja mikrosocijalnih veza potpore na koje je najizvesnije da možemo računati u teškim vremenima”, kaže Nadežda Satarić.
“U situaciji kada veliki broj mladih teško može da dobiju šansu i za prvi posao, kao i kada veliki broj onih koji rade i tim svojim radom ne mogu da priušte odgovarajući kvalitet života za sebe, teško je očekivati da misle na starost. Smatram da su važne tri stvari: ulaganje u svoju porodicu kao bazu za sve ostalo je ključna stvar. Zatim, ulaganje u svoje zdravlje i zdravlje svoje dece je, takođe, ogromna investicija za starost. I, konačno, ulaganje u svoje znanje i vaspitanje i obrazovanje svoje dece je ključ za spokojniju budućnost”, kaže ona.
Ostavi komentar