U centralnom delu Zemuna nekada je postojalo samo staro gradsko jezgro, i to je onaj deo koji se podvio podno Gardoša, pa se prostirao do granica sadašnjeg prelepog parka i solitera koji danas razdvajaju Novi Beograd i Zemun.
Varoš je bila opasana zidom od palisada. To su bili drveni trupci pobodeni u tlo, a na vrhu zašiljeni kako bi u osvajaču odagnali pomisao da bi lako mogao da osvoji ovakvo naselje.
Ipak, Zemuncima su bile najvažnije. Nalazile su se, kako je to već red nalagao, na četiri strane sveta. Jedna je bila okrenuta ka Novom Sadu i današnjem starom Novosadskom putu, druga ka Bežaniji, lice treće od njih gledalo je ka Dunavu, a četvrte, dabome, ka putu ka Beogradu. U to vreme su Zemun i Beograd bili dovoljno udaljeni, pa je između dve varoši, preko brojnih močvara morao da postoji Most na palisadama, kako bi putnik namernik mogao bezbedno da prođe iz jedne u drugu varoš.
Neprikosnovena je ljubav Zemunaca ka svom gradu, i nekako je uvek bila autentična, originalna i intenzivna. Šarmatni lokalpatriotizam ovog tipa teško je videti na nekom drugom mestu. Da bi ga ovekovečio, veliki hroničar ovog grada i čovek koji je slovio za jednog od njegovih najboljih poznavalaca, Branko Najhold, sačinio je definiciju Zemunca prilikom osnivanja Kluba matične kulture ovog mesta. On je napisao: „Biti pravi Zemunac nije stvar krštenice, nego je stanje duha“.
A mi ćemo sada polako krenuti u imaginarnu šetnju Zemunom, tamo negde, sredinom 18. veka, ne želeći da vas „zatrpamo“ sa previše podataka i godina, već vas vraćamo u raskošne slike i boje ondašnje, omalene varoši. Zemun tada dobija prve konture onog dela grada koji i danas smatramo njegovim najvažnijim, centralnim delom, podvijenim podno Gardoša. Taj grad imao je skromnu utvrdu, koju su napravile austrijske vlasti, a bila je sačinjena od pobodenih drvenih trupaca.
Drvo, ponajpre hrastovo, bilo bi zašiljeno na vrhu i ukopano duboko u tlo. U doba kada nisu pravljena velika, kamena utvrđenja i ovakva fortifikacija je mogla dobro da posluži. Tako je centralni deo današnjeg starog jezgra Zemuna bio ograđen i osiguran, a da bi se ulazilo unutar varoši, moralo se kroz kapije. Istina, to nisu bile onako impozantne srednjevekovne kapije kakve danas još čuvaju ostaci Beogradske tvrđave ili one na Petrovaradinu, ali su za ono vreme bile vredne poštovanja. Stari zapisi, kao i karte koje se većinom čuvaju u Bečkom arhivu, govore da se u grad ulazilo kroz četiri glavne kapije, i još osam manje bitnih.
Neko bi ih, na običan način nazvao i „vratima“ i opet ne bi pogrešio, jer su to bili omanji ulazi unutar palisadne ograde. Četiri strane ovako utvrđenog grada imale su po jednu, glavnu kapiju. Na onom mestu gde se danas „sedamnaestica“ penje uzbrdo, između Ćukovca i Gardoša, stajala je „Petrovaradinska kapija“.
Sasvim logično ime za ono vreme, jer je njen naziv već govorio o mestu ka kojem vodi drum na koji putnik stupa po izlasku iz grada. Tvrđava na Petrovaradinu, oko koje je ponikla i lepa varoš Novi Nasad, koji će danas s ponosom nositi ime Novi Sad, bila je prvo veliko odredište na kojem bi krenuo putnik iz Zemuna. Od Petrovaradinske kapije bi se putnik popeo na prostor današnjeg Gornjeg grada, a odatle bi ga putanja vodila trasom današnjeg Starog novosadskog puta. Tačno sa druge strane varoši Zemuna bila je Beogradska kapija. Opet logično ime koje jasno daje do znanja kuda se „naš“ putnik ovog puta uputio.
Izašao bi iz varoši pošto je prethodno prošao trasu ulice koja je i sada najprometnija, i čekao bi ga potom most na ukopanim drvenim balvanima i drveni put do ulaza u susedni Beograd. Na putu ka selu Bežanija, šetač kroz Zemun iz 18. veka ugledao bi, dabome, Bežanijsku kapiju, dok bi na dunavskoj strani stajala „Kod riblje pijace“ koja je slovila za najveću. Istoričari i hroničari beleže i nazive ostalih ulaza u grad, neretko ih nazivajući „kapijama“, mada doživljaj njihove veličine valja prilagoditi onom vremenu i omalenom Zemunu o kojem pričamo. Tako na bežanijskoj strani postoji još i „Kasarnska kapija“, a na dunavskoj „Kapija kod krečane“, „Kapija kod solarskog ureda“, „Kapija kod brodarskog ureda“ i „Vodena vrata“.
Uz onu stranu gde je bila „Petrovaradinska“, umestila se i „Kriva kapija“. Ovi nazivi još jedom potvrđuju upućenost ondašnjeg Zemuna ka Dunavu, toj raskošnoj trgovačkoj magistrali i prikazu najlepše rečne lepote u ovom delu Evrope, pa se vidi da su mnogi ulazi, ma kako mali ili veliki bili, ipak bili usmereni ka ovoj reci. Otud potiče ideja Građevinske direkcije Srbije da podigne novo naselje na Gornjem gradu, koje će poneti ime "Zemunske kapije" - po ulazima u grad starim stotinama, pa i hiljadama godina. Na mestu kasarne "Aleksa Dundić", a nekadašnje Konjičke škole uskoro će zablistati višespratnice, novogradnja sa raskošnom arhitekturom i funkcionalnošću o kojoj naši preci nisu ništa ni slutili.
Ne bi im puno značile odrednice da je aerodrom lako dostupan, da naselje izlazi na sve važne puteve sa kojima je spojen Beograd, a da su Dunav, pa i njegova snaga i mir lako dostupni kroz laganu šetnju. Sve što treba ispunjenom životu savremenog čoveka je osmišljeno na jednom mestu - u "Zemunskim kapijama".
Ostavi komentar