Koja je cena zabrane trgovanja akcijama Telekoma?

Svaki put kada se saopšti da je Srbija napredovala na nekoj od (belo)svetskih listi napravljenih prema uslovima poslovanja, ovdašnji građanin se uštine za obraz. Nije li to ona ista zemlja koja ne poštuje sopstveni ustav koji bi, između ostalog, trebalo da jemči i vlasnička prava i slobodu raspolaganja imovinom.

O ovome može posvedočiti skoro pet miliona naših građana, te bivših i sadašnjih radnika nacionalne telekomunikacione kompanije koji više od pet godina tek formalno poseduju delić njenog vlasništva. Mogućnost da ove vlasničke papire prodaju, ili eventualno dokupe, isključena je voljom dominantnog akcionara (države) i svedena je na polulegalne transakcije koje se odvijaju na sivom tržištu putem ugovora o poklonu. Iako je procenjena vrednost ove „zamrznute“ imovine prilično zamašna (barem 250-300 miliona evra), negativne posledice su kudikamo veće, a tiču se pre svega signala koje šalje ovdašnji investicioni ambijent.

Jednak tretman tržišnih igrača predstavlja osnovu svakog uređenog privrednog sistema, dok uzurpacija prava najslabijih učesnika vodi njegovoj totalnoj destrukciji. Tako, ovde, s jedne strane nemoćni manjinski akcionari Telekoma ne mogu ni da raspolažu akcijama koje im je država sopstvenim zakonom dodelila, dok svetske korporacije uživaju blagonaklonost prilikom podele subvencija uz više nego upitne ukupne efekte. Višegodišnja doslednost u sprovođenju ovakve ekonomske politike namnožila je povlašćene tržišne učesnike, potpuno destimulisavši neprotežirane investitore koji zahtevaju tek jasna pravila i podjednak tretman.

Odlukom da nelistira Telekom na berzanskom tržištu, što bi sa sobom nosilo i kvartalno objavljivanje finansijskih izveštaja, te svih bitnih poslovnih događaja, država jasno poručuje koliko joj je stalo do transparentnosti u poslovanju preduzeća u kojima vodi glavnu reč. Kako samo listiranje kompanije ne podrazumeva obavezu prodaje vlasničkog udela (bilo da je u pitanju država ili neki drugi akcionar), jasno je da je kvaka u povećanoj dostupnosti informacija o poslovanju, tako uobičajenoj u svakoj normalnoj tržišnoj privredi. Ovo nam štošta govori i o izgledima drugih državnih preduzeća o čijem poslovanju verovatno još dugo nećemo moći da sudimo, koliko god punjenjem budžeta učestvovali u pokrivanju njihovih gubitaka.

Nelistiranjem Telekoma država direktno podriva i razvoj tržišta kapitala koje bi moglo da potpomogne jeftinije finansiranje privrede i omogući življe stope ekonomskog rasta. Kotiranje na berzi svih većih državnih sistema privuklo bi značajan broj profesionalnih portfeljnih investitora čije bi iskustvo moglo biti od višestruke pomoći u povećanju efikasnosti ovih kompanija. Kontrola velikih sistema preko berze, makar država zadržala većinsko vlasništvo, vodila bi nesumnjivo njihovim boljim poslovnim rezultatima i manjem opterećenju budžeta.

Eventualno listiranje Telekoma, za koje su se tehnički uslovi stekli još u leto 2012. godine i koje godinama zavisi od puke političke volje, momentalno bi eliminisalo sivo tržište ovih akcija na kojem nije sigurno da li su veći gubitnici kupci ili prodavci. Ovi potonji jer u želji da se dočepaju crkavice za popunjavanje kućnog budžeta pristaju na bilo koju cenu, dok bi ove prve sama mističnost kupovine mogla da motiviše na plaćanje nerealno visokih iznosa.

Na kraju, možda se vremenom i zaboravilo, ova kompanija je bila deo paketa akcija besplatno podeljenih građanima, poznatog po nerealnim obećanjima političara da će dostići vrednost od hiljadu evra. Ako je tu političku igru bilo lako prozreti, malo ko je mogao pretpostaviti da će ovo „stakleno zvono“ nad Telekomom toliko dugo potrajati. Deo ove priče bila je i farmaceutska kompanija Galenika čije je višegodišnje držanje mimo očiju javnosti i tržišta koštalo građane ove zemlje nekoliko stotina miliona evra. Tek toliko da se posle ne kaže da nije bilo pokazne vežbe i to izravno u našem dvorištu.