Tekst objavljen: 17.06.2017 16:02
Teško je uporediti države poput Danska koja ima visok BDP, produktivnost i jasnu strategiju sa jedne strane, a sa druge strane, nas koji imamo nisku i padajuću produktivnost i nemamo jasnu strategiju. Najveća razlika između Danske i Srbije su ljudi. Mi mislimo da je normalno mrzeti svoj posao, što u Danskoj nije slučaj, objašnjava Melanie Seier Larsen, član menadžment tima za jugoistočnu Evropu Boston konsalting grupe.
Znamo da su brojne studije dokazale da su zadovoljni zaposleni produktivniji i inovativniji, a "srećne" kompanije imaju srećne klijente i zarađuju više. To objašnjava zašto su danski radnici najproduktivniji u OECD-u i zašto finansijska kriza u Danskoj nije beležila snažniji učinak, s trenutnom stopom nezaposlenosti od 5,4 odsto.
U Srbiji se borimo sa stopom nezaposlenosti i iako imamo nedostatak radnika, ljudi ne žele da rade. Pitanje koje se postavlja tiče se inicijalnog problema - pružaju li preduzeća motivišuće okruženje za radnike?
- Uspevamo li dovoljno da animiramo mlade ljude i motivišemo ih da budu produktivni?
Retko koje preduzeće uspeva da stvori okruženje koje bi motivisalo mlade ljude. Postoje preduzeća koja znaju kako zaposlene učiniti srećnim i produktivnima u početku. Ključ je u održavanju dugoročne motivacije zaposlenih. U našem regionu, zastareli sistemi još uništavaju mlade i ambiciozne radnike. Kad uporedim nas sa, na primer, Irskom, činjenice su zabrinjavajuće. Samo u Dablinu se nalaze sedišta Facebook-a, Google-a, PayPal-a, Microsof-a i Yahoo-a. To su preduzeća u kojima mladi ljudi žele biti i to su preduzeća kakva nama trebaju ukoliko se želi sprečiti odliv mozgova. Ali zašto sva ta preduzeća imaju sedište u Irskoj? To je zbog strategije i poreskog sistema koje čine Irsku izuzetno poželjnom.
- Koliko su države regiona spremne na fluktuaciju radne snage?
Na žalost, ceo region samo proizvodi novu radnu snagu bez razmišljanja koje su posledice stvaranja npr. 300 arhitekata godišnje. Gde će svi ti ljudi naći posao? S druge strane, mnoštvo je poslova koje niko ne želi raditi. Istovremeno postoji problem hroničnog viška i hroničnog manjka. Na kraju smo i dalje na nultoj tački - svaka država mora imati jasnu strategiju. Ako bi svaka država imala strategiju, pojedincu bi bilo lakše odabrati šta i gde bi hteo da radi u budućnosti i s time bi fluktuacija radne snage među regionima bila uobičajenija i uspešnija.
- Koliko su u regionu jaki stereotipi o ženama? Uspevate li ih razbiti kroz svoje mentorske mreže za razvoj talenata mladih menadžerki?
Rodni stereotipi su vrlo prisutni u regionu. Kada razmišljamo o menadžeru, vidimo muškarca u odelu. Danas je više prihvaćeno da žene preuzimaju pozicije srednjeg menadžmenta i imamo već neke jako dobre menadžerke srednjeg nivoa. Ali kada je reč o višem menadžmentu, obično će muškarac u odelu predstavljati preduzeće. Želeli bismo podstaći žene da budu samopouzdanije i preuzimaju visoke pozicije kad god je to moguće. Više istraživanja nam je pokazalo da su žene sklonije skeptičnosti i imaju manje samopouzdanja što pokreće strah od preuzimanja visokih pozicija. S druge strane, muškarce nije strah skočiti na ta mesta iako često za njih nisu kompetentni.
Ostavi komentar