Energetskom diplomatijom do nove cevi

Posle ruskog odustajanja od „Južnog toka”, s kojim je Srbija trebalo da bude gasno čvorište Evrope, lako nam se može dogoditi da nas budući balkanski gasovodi potpuno zaobiđu.

Kada je predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin krajem prošle godine odustao od projekta „Južni tok” istovremeno najavljujući izgradnju gasovoda „Turski tok” i njegovo dovođenje do granice Turske i Grčke, ta činjenica je izbacila Grčku u prvi plan kao energetsko čvorište za snabdevanje gasom jugoistočne Evrope, pored Turske koja je evidentno najveći dobitnik posle Putinove odluke, kaže za naš list Dragan Šagovnović, generalni direktor Ekonomskog instituta iz Beograd, koji je ovih dana učestvovao u radu konferencije „Energetska bezbednost i saradnja” u organizaciji International New York Times-a u Atini.

Skup je, naravno, organizovan povodom sve veće nestabilnosti na Bliskom istoku i Severnoj Africi zbog kojih se traže pouzdani i alternativni izvori snabdevanja energentima. Ukoliko se tome doda ukrajinska kriza i aktuelni odnosi SAD i Evrope sa Rusijom može se slobodno konstatovati, kaže naš sagovornik, da su pred nama izazovi od vitalnog značaja za energetsku bezbednost.

U Atini se moglo čuti, ističe Šagovnović, da je Rusija odustajanjem od „Južnog toka” i predstavljanjem „Turskog toka” sačuvala sebi obraz i istovremeno se oslobodila problema usaglašavanja sa Trećim energetskim paketom i regulativama EU. „Turski tok” svojim većim delom koristi trasu „Južnog toka” sa jednom osnovnom promenom što će završiti na tursko-grčkoj granici umesto u Bugarskoj. Da li će odatle uopšte ići gas i kojom trasom ka Evropi od grčko-turskog čvorišta ostalo je do kraja nejasno, mada postoje razne opcije.

Iz izlaganja predstavnika projekata „Tap”, „Tanap” i IGB moglo se zaključiti da je „Tap” ponajviše odmakao. Prognozira se da će gas na grčko-tursku granicu stići 2020. Osnovni problem svih alternativnih strategija je njegov kapacitet koji je znatno manji od 65 milijardi kubnih metara godišnje, koje je imao nesuđeni „Južni tok”.Kapacitet „Tapa” je 10 milijardi kubika godišnje. To je nedovoljno da zadovolji šire potrebe. Rusija je već najavila da će se tranzit gasa kroz Ukrajinu ukinuti do 2019. godine. Zato je nejasno, smatra Šagovnović, odakle će se popuniti praznina u potrebnim količinama, jer osim „Tapa” nijedan gasovod ne može da se završi do tog datuma.

Pored problema sa kapacitetom u ovom trenutku izgleda teško sa sigurnošću predvideti tačnu trasu svih potencijalnih gasovoda prema ostatku Balkanskog poluostrva. U razmatranju je opcija da jedan krak „Tapa” vodi preko Bugarske prema zemljama zapadnog Balkana. Ovo je opcija na koju Srbija može eventualno da računa. Takođe, Srbija može da računa i na IGB gasovod koji iz grčkog Komotinija vodi do bugarske Stare Zagore. Ovaj gasovod se finansira iz EU fondova. Kapacitet mu je pola milijarde kubika godišnje. Naše sadašnje potrebe za gasom su od 1,8 do 2,5 milijardi kubika godišnje.

Za Srbiju bi, smatra naš sagovornik, posebno mogli biti problematični poodmakli razgovori Grčke, Bugarske i Rumunije o izgradnji takozvanog „vertikalnog gasnog koridora”. Zvanično potpisivanje ugovora najavljeno je za maj ove godine. U takvoj varijanti Srbija bi ostala po strani bez prihoda od tranzita i dopala u položaj krajnjeg korisnika. Jedna od varijanti koja bi odgovarala našoj zemlji mogla bi biti trasa od „Turskog toka” i Grčke, kroz Makedoniju, do nas i dalje planiranom trasom „Južnog toka”. Taj koridor, međutim, za EU i neke zemlje regiona nije realan.

Zbog svega navedenog potrebna nam je više nego ikada intenzivna, žešća energetska diplomatija. U suprotnom od zemlje tranzita i planiranog prihoda od tranzitnih taksi od 300 miliona evra godišnje od „Južnog toka” bićemo u situaciji da plaćamo punu cenu gasa radi zadovoljenja naših potreba za ovim energentom, rekao nam je na kraju Šagovnović.

Raste energetski značaj Grčke