Danas je poslednjih dan za upis štednih obveznica

Domaćima građanima od nedavno su na raspolaganju državne štedne obveznice denominovane i u dinarima i u evrima, sa rokom dospeća od dve do deset godina. 

Kao najveću prednost ovih finansijskih instrumenata predstavnici države ističu nepostojanje troškova (besplatan upis na šalterima Poštanske štedionice), prinose koji su nešto viši od aktuelnih na tržištu (u odnosu na obveznice Trezora) i dostupnost i za pojedinačno sitne investitore.

Nepostojanje posrednika u kupovini ovih hartija na prvi pogled predstavlja veliku uštedu za budućeg vlasnika, ali to može da predstavlja i najznačajniju manu ako uzmemo u obzir nivo edukovanosti domaćih građana kada su finansijski instrumenti u pitanju.

Provizije prilikom klasične kupovine državnih dužničkih i sličnih hartija nisu previsoke, a građani svakako koriste priliku da se dodatno informišu, dobiju savete u pogledu rizika investicije, mogućnosti alternativnih plasmana i sl. U slučaju štednih obveznica, nulti troškovi će verovatno značiti i takav nivo savetodavne usluge uz svu dobru volju šalterskih službenika.

Zarade koju građani mogu očekivati su neznatno više od uporedivih državnih dužničkih hartija Trezora i bolje od prosečne kamate koja se može dobiti u banci. Tako je na rok od dve godine godišnji prinos u evrima jedan odsto (u dinarima četiri odsto), dok je na rok od deset godina prinos u evrima četiri odsto (u dinarima 6,25 odsto), i ove zarade (kuponi) se isplaćuju na godišnjem nivou. Treba napomenuti da su državne dužničke hartije najsigurniji vid ulaganja (samim tim i najmanje rizičan), pa prinosi ne mogu biti mnogo visoki. Niske prinose na državne hartije dodatno je oborila politika glavnih svetskih centralnih banaka (američki Fed i Evropska centralna banka, pre svega) u proteklih nekoliko godina čija su kolateralna šteta i domaći deponenti i vlasnici državnih hartija.

Štedne obveznice su dostupne faktički i najsitnijim štedišama jer je moguće kupiti obveznicu za 100 evra (dinarsku za 2.000 dinara), dok je maksimalni iznos ograničen na 50.000 evra (10 miliona dinara za dinarske obveznice). Ovim je načinjen veliki korak da se ne odbiju i najsitniji ulagači, ali ostaje da se vidi koliko će oni biti motivisani za ovu vrstu aktivnosti s obzirom na aktuelne zarade na tržištu depozita i državnih dužničkih hartija.

Kao najveća mana štednih obveznica, pored izuzeća posrednika koji bi mogli i edukovati građane, treba istaći nepostojanje sekundarnog tržišta odnosno mogućnosti da se finansijski instrument proda na tržištu pre njegovog dospeća. Država je predvidela mogućnost otkupa ovih hartija, ali tek nakon isteka polovine vremena do dospeća predmetnog finansijskog instrumenta. Praktično, svako ko kupi desetogodišnju obveznicu, tek nakon pet godina moći će da računa na otkup od strane države uz izvesno smanjenje kamate.

Ostaje nejasno zašto se država odrekla mogućnosti da ove hartije kotira na berzi, osim što u ovom slučaju ne bi mogla da garantuje nulte troškove što bi u celoj priči izbilo crtu populističkog pristupa toliko prisutnog kod nas na svim poljima.