Oko milion ljudi u Srbiji u bliskoj budućnosti može da očekuje da im javni izvršitelji dođu na vrata! Prema podacima Komore javnih izvršitelja upravo ovoliko, svi izvršitelji u našoj zemlji, imaju predmeta u radu. Dugovanja ima po svim osnovama, od komunalnih, preko preduzeća u stečaju, pa sve do dugovanja na osnovu pravosnažnih sudskih presuda. Najveći broj predmeta su upravo neplaćeni računi za komunalne usluge.
Kada se iscrpe sve pravne mogućnosti, a dug ipak ne naplati, tada zapravo počinje posao javnog izvršitelja.
Ukoliko se dug ne izmiri u roku od osam dana, ili ne preda prigovor na presudu, oni kucaju na vrata, popisuju i plene imovinu dužnika. Predmet izvršenja može biti bukvalno sve što dužnik poseduje, što se u javnim registrima vodi na njegovo ime. Na primer, auto, nepokretna imovina...
Koja će se imovina prodavati zavisi od visine duga i vrednosti imovine. Važno je znati da i u ovom postupku i dužnici imaju svoja prava. Pa tako, radi namirenja duga, nije moguće zapleniti onu imovinu koja se smatra potrebnom za život pojedinca ili porodice.
Kada su u pitanju pokretne stvari ne može da se zapleni odeća, obuća, šporet, frižider, kao i zalihe hrane i ogreva za tri meseca i novca za mesec dana. Ukoliko je dužnik korisnik nekih socijalnih davanja, prima dečiji dodatak ili invalidnina, ni to ne može biti predmet zaplene. Dok se zarade i penzije obustavljaju najviše do dve trećine ukupnog iznosa.
| Od 2012. godine, kada je komora osnovana, do danas bilo je ukupno oko dva miliona predmeta. Polovina od toga je rešena. Dužnici se najčešće žale na visinu duga, odnosno, kako je moguće da za neku komunalnu uslugu duguju 5.000 dinara, a na kraju im se pleni imovina u vrednosti od 40.000 dinara. U Komori objašnjavaju da je deo toga kamata, koja se obračunava svaki dan, a ostatak ide za troškove prinudne naplate, koja je sama po sebi veoma skupa. |
Ali, ako je dužnik na primer stolar ili frizerka i tako zarađuje za život i izdržava porodicu, to se ne smatra osnovnom imovinom potrebnom za život. Tada bi predmet izvršenja bila i sva njihova sredstva za rad, u slučaju stolara sve mašine, a u slučaju frizerke sva oprema za frizerski salon.
Ukoliko je dužnik, podstanar i na toj adresi i prijavljen, osim njega dugove plaća i vlasnik tog stana. Ali, i on ima svoja prava.
U komori javnih izvšitelja objašnjavaju da bi to „treće lice“ trebalo da pokrene postupak za dokazivanje da je imovina u stanu njegova, ali ni to ne zaustavlja izvršenja. Tek kada to sud utvrdi, obustavlja se plenidba imovine. I zato oni apeluju na sve dužnike da je najbolje „da se sa izvršiteljima i sarađuje“, kao i da zajednički mogu pronaći i „olakšavajuće okolnosti“.
Jedna od njih je ako, na primer, dužnik donese potvrdu da mesecima nije primio zaradu. Takođe, moguć je i dogovor da se dug otplaćuje na rate. I na kraju, ceo postupak prinudne naplate dugovanja, ukoliko se to nedvosmisleno utvrdi, može se potpuno zaustaviti zbog nemaštine, odnosno siromaštva dužnika.
Kad i u kom slučaju ide stan na dobos tj na zaplenu da li se on smatra licnom imovinom koja mu je potrebna za život isto kao drva za tri meseca(stan mu je potreban za ceo život -a ne za tri meseca
Šta je sa supružnikom, i on uživa u "pozajmljenom novcu" pa tako treba i on da odgovara.
Ako vlasnik stana u kojem dužnik živi snosi posledice, tj. plaća tuđe dugove, gde su supružnik i roditelji dužnika.
Drugim rečima, ovo gore što je napisano, kao da ste rekli da ljudi slobodno kradu i ne moraju ništa da vrate, pošto ima toliko rupa gde mogu da se provuku.
Da ne pričam da proces traje sto godina i kamata drastično uveća dug.
zaplena imovine lica koje ima podstanare je cist fasizam.. a zasto izvrsitelj ne dokaze da je imovina u stanu podstanarova a ne stanodavca? sta ako je podstanar posudio to sto ima u stanu?
Svakako svi treba redovno da izmirujemo svoje obaveze. Ali ovo sa izvrsiteljima je velika pljacka naroda. To je naj veca zamerka ovoj vlasti.
Sta ja da radim kad mi je firma (od moje firme), kupila robu za 60.000 din. Dobili racun, uzeli robu i nikad nisu platili. Tuzili smo ih Sudu, ali Izvrsitelj mi kaze da su od nedavno blikirani, da od imovine nemaju bas nista i da ne postoji nacin da naplatim dug. Taj covek ima vise takvih firmi (osnivacki ulog mu je 100 dinara) i one mu suže za pranje para. Za tu uslugu sam platila desetak hiljada, taksu Sudu i Izvrsitelju.
Drzava treba da se pozabavi takvima a ne sirotinjom koja nema za hleb. A naj lakse im je od sirotinje naplatiti jer oni koji imaju a rade takve devijantne radnje, imaju i jake veze koje ih štite.