Nakon što su vlade širom sveta do sada potrošile 12.000 milijardi dolara kako bi ublažile ekonomske posledice pandemije, jedino što je izvesno je da je još uvek pandemija u punom zamahu i da će trebati barem još nekoliko hiljada milijardi dolara kako bi se sprečio ekonomski kolaps. I to pod uslovom da se vakcine pokažu kao efikasne
Od početka pandemije predviđanja ekonomskih analitičara menjala su se na sedmičnoj bazi, od totalnog kolapsa pa do podnošljive kratkotrajne recesije. Time je samo potvrđeno da je jedina svrha postojanja ekonomskih predviđanja da astrologiju učine respektabilnom naukom. Ono što je neizvesno je da li će neortodoksna „privremena rešenja“ za kojima se posegnulo na početku pandemije nestati sa dolaskom vakcine protiv korona virusa, ili će se pokazati znatno trajnijima i dugovečnijim od pandemije.
Direktna budžetska podrška firmama i zaposlenima, rad od kuće, seljenje iz urbanih centara u predgrađa, masovan prelazak na online kupovinu i zatvaranje prodavnica u realnom svetu, dio je nove svakodnevnice i „privremenih rešenja“ kojima se svet pokušava izboriti sa ekonomskim posledicama pandemije.
Koliko će još dugo pandemija potrajati i kakve će tačno posledice imati, kako na ekonomiju u celini tako i na pojedine industrije, niko sa sigurnošću ne može reći, ali svi pokušavaju da se pokažu prorocima. Kada će se stvari vratiti „u normalu“ za neke je pitanje meseci, dok je za druge to cilj udaljen nekoliko godina.
Drugi talas pandemije zatekao je vlade nespremnim iako su stručnjaci još od početka pandemije upozoravali da je sa dolaskom zime i popuštanjem restrikcija drugi talas neminovan. U borbi protiv pandemije do sada smo isprobali sve, od držanja distance i nošenja maski, temeljitog pranja ruku, kijanja u lakat pa do karantina i policijskog časa.
Vlade su preko noći zaboravile na dojučerašnje neupitne dogme, balansiran budžet, ograničeno zaduživanje, zamenjujući ih ekstra naknadama za nezaposlene i za radnike na čekanju, kao i direktnim finansijskim stimulacijama kompanijama. I sve to su predstavile kao jednokratne, privremene mere.
Dug nije problem
Prema procjenama MMF-a, od početka pandemije pa do kraja septembra na globalnom nivou vlade su potrošile oko 12.000 milijardi dolara, kako bi se „spasili životi i sprečila finansijska katastrofa“. Preporuke čelnika MMF iznesene na godišnjoj skupštini ove međunarodne finansijske institucije početkom oktobra, da su se čule pre početka pandemije, bile bi svrstane u domen naučne fantastike.
„Vlade trebaju nastaviti da pružaju podršku kroz ciljane gotovinske transfere, dodatke na plate i naknade za nezaposlenost. Takođe, firme koje su ranjive ali održive, trebaju nastaviti da primaju podršku, kroz odloženo plaćanje poreza, moratorijum na plaćanje dugova i direktne injekcije kapitala”.
Direktna intervencija države u ovakvom obimu nije viđena još od raspada Sovjetskog Saveza i kraha socijalizma. Jednostavno, recept koji MMF sada predlaže za suočavanje sa ekonomskim posledicama pandemije u direktnoj je suprotnosti sa mantrom MMF-a koja se ponavljala zadnjih 30 godina i čija je suština da država nema šta da traži u ekonomiji, te da sve treba prepustiti nesputanom tržištu.
Još je interesantnije da vrtoglavo zaduživanje, dojučerašnji smrtni greh, sada i službeno ima blagoslov MMF-a.
Pare za vanredne budžetske intervencije i podršku kompanijama, zaposlenima i nezaposlenima, obezbeđene su dodatnim zaduživanjem. Bez obzira što su do sada potrošene sume astronomske i što se globalni nivo zaduženosti izjednačio sa globalnom godišnjom vrednošću bruto društvenog proizvoda, MMF ohrabruje vlade da nastave sa pružanjem finansijske podrške i da se ne obaziru previše na nivo zaduženosti.
Državna intervencija spašava ekonomiju
Iako je neortodoksna direktna intervencija države na početku pandemije u formi kredita i bespovratnih sredstava firmama, kako bi zadržale zaposlene, i direktnog transfera na račune građana, kao u slučaju SAD, upalila i sprečila totalni kolaps ekonomije, ovaj pozitivni efekat na ekonomiju se nakon par meseci izgubio.
Virus se ponovo vratio, a firme su i dalje na rubu kolapsa, pa se pokazalo da „jednokratna“ intervencija države nije bila dovoljna, te da će je trebati ponoviti. U SAD na stolu je novi paket podrške firmama i građanima vrijedan 2.000 milijardi dolara koji guraju Demokrate, dok se Republikanci za sada opiru tražeći manji iznos. Ponovna intervencija države ovde nije sporna, već je samo pitanje političkog natezanja u finišu izborne kampanje.
Slična je situacija i u ostalim, pre svega bogatim zapadnim državama, koje imaju isti problem – pandemija ne jenjava, povlačeći prema dnu čitavu ekonomiju i prijeteći da dovede do socijalne eksplozije, ukoliko se ponovo ne ubrizga finansijska injekcija.
Sviđalo im se ili ne, države su prinuđene da produže programe podrške firmama i zaposlenima, iako su se optimistično nadale da bi sa krajem leta mogle okončati ovaj eksperiment.
Na žalost, broj oboljelih se drastično povećava, pa je izvjesno da je ponovno uvođenje karantina bilo na nivou cele države ili pojedinih delova neminovnost, što znači da će državna pomoć ponovo biti neophodna.
Pandemija će prije ili kasnije proći, ali se pokazalo da direktna, masovna finansijska intervencija države, uključujući i direktne transfere građanima, nije nemoguća. Ako se to moglo napraviti zbog pandemije, onda će građani sa pravom očekivati da se ista terapija iskoristi i u narednim krizama.
I nakon pandemije rad od kuće
Zaduživanje države „na veliko“ i direktna budžetska podrška firmama, zaposlenima i nezaposlenima nisu jedine „jednokratne i privremene“ mere. Rad od kuće, na koji su firme sumnjičavo gledale, sada se pokazao puno privlačnijom opcijom ne samo za vreme trajanja pandemije, nego i nakon povratka života u normalu.
Kako je pokazalo istraživanje kompanije ETR na globalnom nivou, šefovi IT odjeljenja kompanija očekuju da će u 2021. godini 34,4 posto njihovih zaposlenih permanentno raditi od kuće, što je duplo više nego što je bio slučaj u 2019. godini.
Istraživanja na globalnom nivou takođe pokazuju da trenutno 86 posto poslodavaca namerava da i nakon pandemije nastavi sa praksom rada od kuće, bilo delimično, bilo u celosti, što je potvrda da je u toku radikalna promena poslovne kulture i načina poslovanja.
U međuvremenu, brojne kompanije već su najavile da će u potpunosti preći na rad od kuće, poput Dropboxa, ili su, kao Microsoft i Facebook, spremne da prihvate da će barem deo njihovih zaposlenih ubuduće raditi isključivo od kuće.
Naravno, sloboda da se živi gde ti se sviđa i gde su životni troškovi niži, imaće svoju cenu, niže plate u zavisnosti od lokacije ali istovremeno znači veću konkurenciju za svako radno mesto, dok firmama donosi niže troškove. Hoće li dugoročno rad od kuće biti nagrada ili kazna ostaje da se vidi kada dugoročni efekti isključivo virtuelne komunikacije budu poznati.
Procena je da oko 28 posto zaposlenih u Zapadnoj Evropi može svoj posao obavljati i od kuće, dok se u slučaju SAD radi o 37 posto zaposlenih. Pored rada na daljinu, standardna praksa postaje i učenje na daljinu, pogotovo kada je reč o fakultetima.
Bez obzira koliko se svaka vlast trudi da đake i studente vrati u učionice, kako bi se stvorio barem privid normalnosti, a vlasnici privatnih fakulteta opravdali visoke školarine, online nastava pokazala se kao izvodljiva alternativa.
Online nastava čini studiranje pristupačnijim i studentima koji žive izvan velikih centara, dok snimljena predavanja dugoročno smanjuju troškove fakultetima. S druge strane, studenti nisu spremni da plaćaju istu cenu za online nastavu kao za časove licem u lice, mada za sada fakulteti odbijaju da se suoče sa ovom činjenicom, insistirajući da „nema razlike“ između stvarne i virtuelne učionice.
Srećom, barem u državama gde visoko obrazovanje nije svedeno na čisti biznis, i gde dominiraju univerziteti koje finansira država, poput većine članica EU, budućnost online studiranja neće zavisiti isključivo od toga da li je to profitabilno ili ne za vlasnike univerziteta.
Godina koja se primiče kraju pretvorila se, kako za ekonomiju tako i za obične smrtnike, u godinu privremenih rešenja čiji je rok trajanja i dalje neizvestan, ali po svemu sudeći biće znatno duži nego što smo mislili.
Ostavi komentar