Država je razvijenija što je manje bankocentrična a nema razvijene države i ekonomije sa nerazvijenim osiguranjem - kaže u razgovoru za portal Kamatica Branko Krstonošić, generalni direktor Wiener Städtische osiguranja, i dodaje da najveći problem sektora osiguranja stanovništva je u stepenu znanja i informisanosti šta je i čemu služi osiguranje.
Branko Krstonošić, generalni direktor Wiener Städtische osiguranja
U 2013. kompanija Wiener Städtische osiguranje ostvarila je ukupan rast od oko 19 odsto i rast u životnom osiguranju od preko 30 procenata u odnosu na godinu dana ranije. Kako objašnjavate visok rast u vreme kada se mnoge kompanije jedva održavaju na površini?
Mi smo prošle godine zabeležili rezultate u okviru ciljeva za 2013. godinu i oni će biti bolji od ukupnih rezultata na tržištu osiguranja.
Prosečni osiguranikProsečni osiguranik koji se prvi put životno osigurava ima 44 godine, muškarac je u 65 odsto slučajeva, odvaja 500 evra godišnje za osiguranje i zaključuje ugovor na, prosečno, 19 godina. |
Posebno je izuzetan rast ostvaren u životnom osiguranju – čak 31 odsto – kroz uvođenje novih proizvoda koji su se pokazali kao dobar potez, poput produkta koji je karakterisalo jednokratno plaćanje premije osiguranja na deset godina i garnatovana dobit.
Mislite li da je rast životnog osiguranja ostvaren i zahvaljujući tome što banke postaju manje aktraktivne za štednju jer su kamate na depozite u bankama sve niže?
Najpre treba reći da osiguranje i bankarstvo međusobno ne konkurišu jer se radi o potpuno različitim produktima. Pogledajte samo rokove trajanje – banke štednju uzimaju po pravilu na kratak rok, prosečno 6-12 meseci, dok osiguranja i ne razmišljaju o vremenskom horizontu kraćem od deset godina.
Još uvek su, uostalom, sveže loše uspomene na sudbinu štednje u bankama pa retko ko od klijenata i razmišlja o dužem periodu oročavanja dok osiguranje polazi upravo od toga da se ulaganje ispati samo na dugačak rok.
Ruku na srce, banke su tokom poslednje nedelje štednje imale izbalansiranu ponudu i kamate su bile znatno niže nego prethodnih godina. To je, posledično, izazvalo reakciju kod štediša na koju smo mi reagovali ponudom proizvoda životnog osiguranja koji je imao izrazitu tražnju.
Kako objašnjavate činjenicu da se u bankarskom sektoru u Srbiji dešavaju krupne promene – neke banke se povlače sa srpskog tržišta, druge dolaze, neke su banke propale – dok u sektoru osiguranja situacija deluje mnogo mirnija?
Činjenica je da je finansijski sektor mnogo imuniji na negativna dejstva krize nego realan sektor koji je u Srbiji bio snažno pogođen krizom i smatram da je to što se desilo sa nekoliko banka na domaćem tržištu više posledica nekih aktivnosti unutar banaka nego krize.
Druga strana stabilnosti sektora osiguranja je nešto što ne godi nama koji poslujemo u njemu a to je činjenica da se ne razvija, ne raste i već deset godina stagnira na nivou premije od oko 500 miliona evra.
Ta stagnacija sama po sebi donosi i veću otpornost jer nema ni poslovnih poteza koji bi mogli da dovedu do loših efekata po učesnike na tržištu. Kada bi ovde bilo velikih investicija koje bi valjalo osigurati onda bi se tu javila i konkurencija među osiguravačima koja bi mogla da dovede i do loših poteza.
Osiguranja u Hrvatskoj imaju duplo veću premiju, a u Sloveniji četri puta veću nego kod nas. Da li razlog za to leži u niskom životnom standardu kod nas, percepciji osiguranja, zakonodavnom okviru... Šta bi trebalo prometiti kako bi čitav sektor prešao tu granicu na kojoj već godinama stoji?
Da, komšije rastu i razvijaju se a mi stagniramo i to nije uopšte prijatno za videti. Ipak, ne može osiguranje biti razvijeno u državi u kojoj je sve drugo nerazvijeno i ono je u funkcionalnoj zavisnosti od privrednih kretanja, rasta BDP-a, životnog standarda i zarada stanovništva.
Značaj internetaInternet je veoma važan kanal komunikacije i prodaje i strateški pravac razvoja za Wiener stadtiche osiguranje iako je ovog momenta ukupno tržište osiguranja nerazvjeno pa ne može biti razvijena ni internet prodaja i ostala onlajn akvtivnosti u vezi sa osiguranjem. |
Zakon je dosta restriktivan pa ga treba menjati na način da omogući i podstiče da se tržište razvija. Zato je jako bitno da se ne priča o izmenama postojećeg nego o donošenju novog zakona čime bi i izmene trebalo da budu sveobuhvatne i da se usklade da pravilima koja važe u Evropskoj Uniji.
Na primer, zakon reguliše način angažovanja i regrutovanja prodavaca osiguranja tako da to sad mogu da rade samo zaposleni u osiguravajućoj kući dok na drugim razvijenijim tržištima postoje značajni prodajni kanali koji ne podrazumevaju obavezan radni odnos.
Ukoliko imate obavezu da nekog zaposlite, da ga prethodno pronađete i obučite, pa se on ne snađe i ne bude dobar prodavac tada je učešće vaših troškova izuzetno nepovoljno u odnosu na zaradu koju može da vam donese.
Kod nas trenutno nije moguće da se neko uz svoj posao bavi i prodajom osiguranja jer bi prethodno morao da da otkaz na svom radnom mestu.
Mogućnost da se to reguliše kroz „ad-hok“ ugovore, odnosno da prodavac ne mora da bude stalno zaposlen već da dobije odgovarajuću naknadu kada realizuje posao, bi sigurno povećalo prodaju osiguranja okrenutog ka stanovništvu, naročito životnog osiguranja.
Takođe, ozbiljna bolna tačka je i sudbina kompozitnih društava jer za njih još uvek nema konačnog rešenja. Jako je teško poslovati i planirati u uslovima neizvesnoti.
U suštini, pravi se lažna dilema šta raditi dok je rešenje jednostavno – da se svim kompozitnim društvima prizna taj status dok oni koji se registruju naknadno moraju da budu registrovani kao dva odvojena društva ali im treba prilagoditi uslove tako da se približe uslovima koja imaju kompozitna društva.
S obzirom da je sektor osiguranja još uvek nedovoljno razvijen u Srbiji, kako građanima Srbije objasniti da osiguranje ne treba da bude najmanje bitna stavka u kućnom budžetu?
Najveći problem sektora osiguranja stanovništva je u stepenu znanja i informisanosti šta je i čemu zapravo služi osiguranje. Stanovništvo je nedovoljno edukovano da prepozna potrebu i značaj osiguranja i da bi se taj problem prevazišao potrebno je sistemsko rešenje.
Za tako nešto moraju, pored osiguravajućih kuća, da se uključe i posrednici u prodaji osiguranja, mediji ali najviše država. Ona može svojim potezima i aktivnošću da prevaziđe teško rešive probleme koje osiguranje ima.
Dovoljno je da država donese neke podsticajne mere, na primer da svako ko se životno osigura dobije poresku olakšicu, i da automatski svi poreski obveznici budu informisani i zainteresovani za osiguranje.
Podsticaji i poreske olakšice o kojima govorimo nisu namenjeni osiguravačima već osiguranicima, stanovništvu, kako bi ih stimulisali da naprave polise životnog osiguranja. To bi, zauzvrat, stvorilo mnogo veću količinu novca koji bi osiguravajuće kuće mogle da ulože u državne hartije od vrednosti.
Osiguravači su po pravilu veliki investitori na svim razvijenim tržištima. Kakva je situacija u Srbiji? Postoji li prostor za investiranje?
Trenutno imamo skučeni prostor u šta da investiramo. Ono što imamo na raspolaganju nije optimalno za nas. Mi želimo da ulažemo na 10 i više godina i da imamo garantovanu fiksnu kamatu jer smo se i mi obavezali da našim osiguranicima nakon isteka perioda osiguranja isplatimo uloženi novac uvećan za ugovoreni iznos.
BankocentričnostProblem naše zemlje je što je tržište bankocentrično i svi ostali učesnici na tom tržištu imaju manji značaj a to nije dobro. Tačnije, država je razvijenija što je manje bankocentrična a nema razvijene države i ekonomije sa nerazvijenim osiguranjem. Tržište osiguranja u nekoj zemlji se smatra razvijenim ukoliko je prisustvo premije osiguranja života nadpolovično u odnosu na neživotna osiguranja. Kod nas učešće životnih osiguranja nije ni 20 procenata. |
Sve to stvara neizvesnost koja nikome od učesnika na tržištu ne prija.
Kompanije koje se bave osiguranjem života žele da država prepozna značaj osiguravača kao institucionalnih investitora i partnera koji mogu da kreiraju značajnu tržanju za kupovinom državnih obveznica.
Nerazvijenost finansijskog sektora je ozbiljna smetnja osiguravačima jer nemaju gde da plasiraju matematičku rezervu koja sada iznosi oko 400 miliona evra. Osiguravači žele dugoročne hartije od vrednosti sa fiksnim prinosom u koje bi investirali a za to nema boljih od državnih obveznica. Ipak, za tako nešto mora da se obezbedi povoljan ambijent.
Možete li nam reći nešto više o planovima vaše osiguravajuće kuće za 2014? Na šta će biti usmeren fokus poslovanja i za koje proizvode očekujete da će biti najinteresantniji vašim klijentima?
Što se tiče ove godine, mi ne očekujemo da će se bilo šta značajno promeniti u uslovima poslovanja i ambijentu u odnosu na 2013. godinu i zbog toga nećemo odustati od prošlogodišnje strategije. Gledaćemo da nastavimo sa aktivnostima koje su se pokazale kao dobre, ali i da radimo na unapređenju postojećih i razvoju novih produkata.
Ciljevi su definisani na nivou koji treba da obezbedi da rastemo brže nego tržište i da profitabilnost bude veća nego u prethodnoj godini.
Mi imamo nadpolovično učešće životnog osiguranja u našem portfelju i da dobra struktura potrfelja nam donosi prednost da možemo mnogo bolje da moderiramo proizvode jer nismo specijalizovani niti orijentisani na uski segment tržišta.
Ostavi komentar