Trvenja oko nedavne odluke Vrhovnog kasacionog suda (VSK) da dopuni svoj stav iz 2018. koji se tiče zakonitosti prava banaka da naplaćuju troškove obrade kredite i premije osiguranja kod Nacionalne korporacije za osiguranje kredite, i dalje se ne smiruju
Naime, opunom stava VKS banke ubuduće ne bi morale da dokazuju i objašnjavaju njihovu strukturu i visinu, što je izazvalo polemike u stručnoj javnosti, a naročito među dužnicima koji se sa bankama oko pomenutih naknada trenutno sude.
Advokati koji ih zastupaju ukazuju da je na delu menjanje ujednačene sudske prakse i stvaranje pravne nesigurnosti, te podsećaju i da aktuelni Zakon o obligacionim odnosima iz 1978. predviđa kamatu kao isključivu cenu koštanja kredita.
U međuvremenu, NBS je upozorila građane da bi sporovi sa bankama neke od njih mogli i da oteraju u stečaj, što bi u krajnjoj liniji podiglo cenu kredita, oteralo strane banke i ugrozilo kreditni rejting zemlje.
O ovoj aktuelnoj temi razgovarali smo sa profesorom Brankom Živanovićem, šefom Katedre za ekonomiju i finansije Beogradske bankarske akademije (BBA).
Kako gledate na ovu promenu stava VSK i na argumente advokata?
- Činjenica je da Zakon o obligacionim odnosima u članu 1065, predviđa da banka kroz kamatu kao jedini trošak treba da ukalkuluše sve svoje troškove i zaradu, međutim takođe je nepobitna činjenica da isti zakon u članu 1066, ostavlja prostor za uvođenje troškova i naknada različitih vrsta.
Na drugoj strani, bankarska teorija na kamatu gleda kao na isključivi prinos vlasnika na uloženi kapital. Kamata je volatilna kategorija, vlasnici kapitala odnosno akcionari banke, plasiraju sopstveni kapital, pri tom snoseći poslovni rizik i kroz kamatu ostvaruju dobit ili je gube. Različite vrste naknada, kao uostalom i naknada za obradu kredita, prema bankarskoj tradiciji, samo pokrivaju troškove bankarske infrastrukture i zarade zaposlenih. Dakle, ne radi se niokakvoj "poštenoj" ceni koštanja kredita, koja se ovde, sve češće, pominje. Nije u skladu s civilizacijskim trenutkom da ćemo uspeti da prinudimo banke da tarifnik svojih proizvoda i usluga formiraju na principima teorije radne vrednosti.
Advokati smatraju da je dopuna stava VKS o naplati obrade i premije osiguranja kredita iz 2018. neosnovano menjanje trgodišnje sudske prakse i uvođenje pravne nesigurnosti. S druge strane, Visoki savet sudstva ističe da pravni stavovi VKS nisu kod nas formalan izvor prava, a NBS da ni bankari, kao ni drugi trgovci, ne moraju da kupcima analiziraju strukturu cene troškova? Da li je obaveza banaka da to pojašnjavaju, ili nije?
- Nasuprot trgodišnje sudske prakse stoji viševekovna, gore pomenuta bankarska teorija i pozitivna poslono-bankarska praksa. Pravnu nesigurnost u ovom slučaju najviše osećaju međunarodne bankarske grupacije i krupan investicioni kapital, koji nas ovako iznenadnim promenama zakonskih okvira koji se odnose na njegovo poslovanje može početi da zaobilazi, a posebno će biti osetljiv ukoliko se brojači budu vraćali unazad i presuđivalo nešto što im u trenutku njihovog ulaska nije jasno nagovešteno već menjano u hodu.
Odgovor na drugi deo pitanja je da su poslovne banke akcionarska društva, nisu javne kompanije. S obzirom na činjenicu da im država ne obezbeđuje izvore niti alimentira gubitke nije prikladno ni da insistira na plafoniranju kamatnih stopa i modeliranju strukture njihovih naknada. Poslovne banke imaju različite cene obezbeđenja izvora sredstava, tehnoloških konfiguracija kao i različite profile poslovanja na različitim tržišnim segmentima. Upravljanje cenama izvora sredstava banke na jednoj strani, kao i modeliranje tarifnika plasmana na drugoj, stvar je konkurentske strategije banke i njen menadžment za to isljučivo odgovara akcionarima, a nikako državi i javnom mnjenju. Da to tako može, dominirale bi državne banke. Uostalom, to i nema nekog smisla, niti to koga od klijenata, zaista i interesuje. Klijenta prevashodno interesuje da li će kredit dobiti i da ga što manje košta i on je svestan da to isključivo zavisi od njegovog kreditnog boniteta. Sumnjam i da čak i javne kompanije objašnjavaju građanima koliko ih košta razvlačenje žice i kopanje kanala.
Kakva je ta praksa u drugim zemljama u Evropi? Guverner navodi da da je Evropski sud pravde presudio da banke imaju pravo da nlaćuju troškove za obradu kredita, a advokati tvrde da se u toj presudi zapravo kaže da postoji pravo banaka na naknadu ovih tročkova, ako se utvrdi da su oni stvarno postojali?
- Evropski sud pravde, presudom u predmetu C-621/17 od 03.10.2019. godine, rešio je pravno pitanje postavljeno od strane Vrhovnog suda Mađarske vezano za troškove naknade kredita. Evropski sud pravde je, naime, utvrdio da Evropska Direktiva 93/13/EEZ o nepoštenim odredbama ugovora, iako navodi da ugovorna odredba o troškovima upravljanja kreditom treba da bude jasno i razumljivo sastavljena, ne nalaže da ta odredba detaljno navodi sve usluge koje se pružaju u zamenu za predmetnu naknadu. Štaviše, ugovorna odredba o naknadi za upravljanje kreditom, koja ne omogućava da se nedvosmisleno utvrdi koje se konkretne usluge pružaju u zamenu za te troškove, ne prouzrokuje neravnotežu u pravima i obavezama stranaka proizašlim iz ugovora o kreditu.
Hoće li, po vama, ova dopuna stava VKS, ako Sud ostane pri njoj, da u praksi "ozakoni" naplatu troškova za obradu kredita i kakve će to posledice imati na završene i sporove koji su po tom osnovu u toku?
- Dopuna stava NBS svakako ima posledice po sporove koji su u toku, imajući u vidu da navedeni stav NBS-a predviđa da banka "ima pravo na naplatu troškova i bankarskih usluga, pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita". Znači, sada se teret dokazivanja prebacuje na banke da dokažu upoznatost klijenta sa troškovima po kreditu na jasan i nedvosmislen način u vidu upućene ponude. Moramo da budemo svesni da je primenom Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga od 5.12.2011. godine, svaka banka bila obavezna da ponudom iskaže u procentualnom i nominalnom iznosu svaku naknadu i/ili trošak po kreditu i od tada je svaka banka bila dužna da čuva u arhivi svaki dokument u vezi sa kreditom, pa tako i ponudu, a o čemu brine NBS kao regulator i supervizor u postupku kontrole banaka. Znači, posledica ovog stava NBS se ogleda u činjenici da će sud u svakom konkretnom slučaju da utvrđuje da li je svaka naknada bila obuhvaćena ponudom i da li je bila iskazana u okviru efektivne kamatne stope, odnosno da li banka poseduje navedeni dokaz u ponudi.
Pre neki dan je NBS upozorila građane da bi sporovi oko kredita mogli neke banke da dovedu do stečaja, što bi u krajnjoj instanci izazvalo povlačenje stranih banaka sa tržišta, nepoverenje investitora i pad investicija, pa povećanje kamata na kredite i pad kreditiranja, kao i smanjenje kreditnog rejtinga zemlje. Koliko je ovakav scenario izvestan?
Upozorenje nije bez osnova. Regulator je bio vrlo oprezan i odgovoran prilikom izdavanja dozvola za bankarsko poslovanje u zemlji i uvek je nastojao da formatira nacionalno bankarsko tržište da u njemu dominiraju reputabilne bankarke grupacije. Svakako je zabrinut što od nas odlaze francuske bankarske grupacije a dolaze nam sve više fondovi i uslovno rečeno banke koje ni blizu nemaju sličan rang. Naravno, i one su regularne finansijske institucije ali nemaju ni blizu sličnu misiju i težinu. NBS dobro radi svoj posao ali nije tu da sudi i presuđuje.
Ovo što se sada dešava dovešće do naknadnih korigovanja bilansa banaka i rezultata koji su već usvojeni i prošli reviziju. Teško da će u narednom periodu banke sebi dozvoljavati takve pustolovine i neizvesnost. Uostalom, banke kao akcionarska društva, su civilizacijska kategorija i deo su globalne privredno-finansijske strukture ali mi ne moramo da se finansiramo preko njih, možemo i da probamo da ih zaobiđemo, ali se postavlja pitanje krajnje cene takve politike.
Gde vidite rešenje koje bi bilo najbolje i za banke, i za klijente, pa i za advokate i na kraju i za državu?
- Prestati sa bavljenjem formom i skoncentrisati se na suštinu. Poslovne banke klijentima treba da formalno ponude aranžman sa bruto cenom svog proizvoda/usluge, dakle samo efektivnu kamatnu stopu kao bitan element ugovora o kreditu bez nepotrebnih detalja koji ostavljaju prostor za nesporazum. Klijent će to uporediti sa svojim mogućnostima i ponudom drugih banaka i prihvatiti/odbiti takav kreditni aranžman ukoliko ne nađe bolji i ukoliko može da ga otplati.
Ostavi komentar