Prilikom donošenja investicione odluke svaki investitor se suočava sa ključnim pitanjem – kako od mnoštva ponuđenih alternativa odabrati pravu investiciju?
Da bi ulagač ispravno pristupio rešavanju ovog problema neophodno je da najpre definiše sopstveni investicioni cilj koji zavisi od većeg broja faktora, kao što su: starost, visina primanja, finansijska pozicija, životne okolnosti itd. Na primer, osoba koja se nalazi u poznijoj životnoj dobi svakako će na prvom mestu imati cilj da očuva vrednost svoje ušteđevine, dok bi se mlađi biznismen veoma lako mogao upustiti u rizičnije investicione poduhvate. Bogati preduzetnik bi, takođe, komotno mogao uložiti deo ušteđevine u visoko rizične finansijske instrumente bez zebnje za svoj materijalni položaj, dok bi porodica opterećena stambenim kreditom teško sebi mogla da priušti postavljanje bilo kog cilja do očuvanja vrednosti imovine.
Jedna od odrednica kod postavljanja investicionog cilja je i vremenski horizont koji ulagač ima pred sobom. Što je on kraći, ulaganje bi trebalo da bude konzervativnije, odnosno bez prevelike izloženosti riziku. Recimo, radnik sa otpremninom koga uskoro čeka penzija verovatno neće rizikovati sa finansijskim instrumentima koji mogu doneti velike fluktuacije u vrednosti. S druge strane, duži vremenski horizont, koga, na primer, ima zaposleni na početku radne karijere, daje mogućnost i rizičnijeg plasmana ušteđevine jer je na raspolaganju dovoljno vremena za ispravku eventualnih pogrešnih odluka.
Osim postavljanja investicionog cilja, svaki ulagač treba i da spozna sebe u pogledu spremnosti i mogućnosti da se posveti ulaganju (nivo znanja i vremena, pre svega), te da oceni kakav ima “stomak” za promene u vrednosti realizovane investicije.
Nit koja prožima sve spomenute faktore je investitorova sklonost riziku, i objektivno sagledavanje ove tolerancije leži u osnovi donošenja ispravne investicione odluke. Preuzimanje većeg rizika investitoru daje šansu za ostvarivanje i većeg prinosa (zarade), dok konzervativnije ulaganje sa sobom nosi i niži potencijal zarade.
Najmanje rizična ulaganja su kratkoročni plasmani (do godinu dana) koji se odnose na državne dužničke hartije (zapisi Trezora), te štednja u banci koja do iznosa od 50.000 evra takođe nosi garanciju države. Sličan nivo rizika (samim tim i prinosa) nose novčani investicioni fondovi koji plasiraju sredstva u spomenute instrumente i imaju za cilj očuvanje vrednosti imovine svojih članova.
Nešto viši rizik nose dužničke hartije duže ročnosti (obveznice) i štednja na duži vremenski period, ali je takođe potencijalna zarada prilično limitirana. U ovu grupu investiticija mogli bi se svrstati i plasmani u privatne penzione fondove, kao i mnogi proizvodi osiguravajućih društava. Takođe, na sredini piramide rizika su i obveznički investicioni fondovi koji plasiraju prikupljena sredstva u dužničke hartije od vrednosti.
Najrizičniji finansijski instrumenti su akcije i investicioni fondovi koji ulažu u ovu vrstu hartija od vrednosti. Akcije nose potencijalno najveći prinos, ali i značajan nivo rizika s obzirom da njihova vrednost fluktuira pod uticajem mnoštva faktora, te je samim tim ova vrsta investiranja i najkompleksnija. Za investitore koji žele prihvatiti viši nivo rizika u očekivanju ostvarenja većeg prinosa, a nemaju dovoljno vremena i znanja da se time bave, na raspolaganju stoje investicioni fondovi koje vode profesionalni upravljači u skladu sa unapred definisanim investicionim planom.
Ostavi komentar