Zašto opada interesovanje za malinu?

Sa starošću zasada od 12 do 15 godina prinos malina u Srbiji, ali i drugim državama u regionu, znatno opada, pa tako i ekonomska računica za dalje bavljenje ovim poslom, izjavio je za “Politiku“ dr Aleksandar Leposavić sa Instituta za voćarstvo u Čačku

U Sarajevu, na nedavno održanoj konferenciji Regionalnog saveta za jagodasto voće, čiji je Leposavić predsednik skupštine, on je rekao da su rezultati ispitivanja o prisustvu različitih virusa u komercijalnim zasadima malina, koje je obavio ovaj institut iz Čačka – poražavajući. Ispitivanja obavljena u Srbiji, ali i u nekoliko zemalja u okruženju, pokazuju da je više od 95 odsto ispitivanih zasada zaraženo virusima.

U praksi, kako kaže, to je dovelo do smanjenja prinosa i pada kvaliteta maline – plodovi su sve sitniji i gube slast…

–Zbog toga smo došli u situaciju da opada i interesovanje proizvođača za gajenje ovog voća. Kupci se takođe osećaju prevarenim, pa su u nekim zemljama počeli da traže alternative za naše proizvode– ističe Leposavić za “Politiku“ i dodaje da sve ukazuje na to da ubrzo moramo da uradimo više stvari kako bismo poboljšali stanje u ovom sektoru.

Skupa radna snaga i niski prinosi po hektaru opterećuju proizvodnju maline kod najvećeg broja zemalja proizvođača. Globalno tržište malina menja se u poslednjih deset godina, pa tako i pozicije država koje su se smenjivale na lestvici vodećih proizvođača. Leposavić ističe da neke države gube na značaju istom brzinom kojom su ranije dolazile na vrh. Prema podacima Svetske organizacije proizvođača i prerađivača maline, proizvodnja u svetu se u prethodnih deset godina gotovo udvostručila – sa 310.000 tona u 2008. na 590.000 u 2017. godini. Srbija je u 2016. godini proizvela 83.000 tona, a samo dve godine kasnije 56.000 tona.

–I ta proizvodnja ima tendenciju pada– upozorava Leposavić.

I Čile, jedan od naših najvećih konkurenata, beleži pad proizvodnje, pa je za samo sedam godina učešće ove države u svetskoj proizvodnji palo sa 16 na 6,4 procenata. Nasuprot tome, ima i država koje su u jednom trenutku iskoristile svoju priliku. Recimo, Bosna i Hercegovina je od proizvedenih 3.000 tona s početka ovog veka poslednjih godina dostigla 22.000 tona, prema nekim podacima i 25.000. Međutim, ove godine imaju znatan pad i realna proizvodnja im ne prelazi 8.000 tona.

Podaci ukazuju da je u 2019. usled poremećaja na tržištu došlo do pada proizvodnje malina i na drugim tržištima. Najveće smanjenje površina pod malinjacima imali su Srbija, Poljska, Čile, BiH, Bugarska, Crna Gora…

–Glavni igrači gube konkurentnost na svetskom tržištu, dok su novi, kao što su Meksiko, Bugarska, Bosna i Hercegovina i Ukrajina, ušli u konkurenciju. Posebno na tržištima gde je do sada bio dominantan uvoz maline iz Srbije, Poljske, Čilea…– ističe Leposavić.

On kaže da je kod tih zemalja presudna bila snažna pomoć države kod zasnivanja zasada i podizanja skladišnih kapaciteta. Napominje da je činjenica i da su te zemlje u prošlosti imale jeftinu radnu snagu.

–To je velika razlika u odnosu na Srbiju i Čile, gde već godinama imamo male subvencije u poljoprivredi– kaže on.

Naš sagovornik napominje da sve nekada najveće svetske proizvođače najviše ugrožava Meksiko, koji je u poslednjoj deceniji uvećao proizvodnju sa 11.500 tona na 112.700 i utrostručio prodaju uglavnom sveže maline u Americi.

Prema njegovim rečima, sadašnje tržište malina zasniva se na smrznutom programu, sa tendencijom rasta ponude, zbog čega su i cene trenutno relativno niske. Ali, bez obzira na sve ovo, malina je veoma traženo voće.

–Problemi, kako god to neko shvatio, ne potiču od prodaje. Činjenica je da 60 do 70 odsto troškova proizvodnje i berbe maline odlazi na troškove radne snage. U Srbiji je dnevnica za berače porasla sa 20 na 25 do 30 evra. Poskupeo je i repromaterijal, veći su zahtevi u oblasti bezbednosti radnika, što direktno utiče na ukupne troškove proizvodnje, pa malinarima ostaje znatno manja zarada– smatra sagovornik “Politike“.

Naglašava da izvoznici imaju velikih problema zbog gubljenja sortne identičnosti, jer „vilamet” više nema karakteristike na koje su proizvođači navikli. Kako kaže, i prerađivači imaju manji procenat viših kategorija od takvog voća, a strani kupci imaju sve više primedbi na kvalitet isporučene robe.

–Ista situacija je i kod sorte „miker”, koja je sve traženija na svetskom tržištu. Sadni materijal je najveći problem u Srbiji i okolnim državama. Novi zasadi se uglavnom zasnivaju sadnicama iz Švajcarske, delom Francuske, Holandije i Italije. Ni „vilamet” ni „miker” iz tih zemalja nemaju karakteristike koje se očekuju– smatra Leposavić i napominje da zbog značaja i ekonomske dobiti od izvoza postoji potreba da se na državnom nivou reguliše proces sertifikacije, kao i da odgovarajuće institucije taj posao sprovedu u delo, počevši od klonske selekcije do stvaranja viših kategorija sadnog materijala.

Prema njegovom mišljenju, na taj način bilo bi rešeno ovo izuzetno važno pitanje. U Srbiji se sertifikacija sprovodi od 2005. godine i u nekoliko ciklusa je stvarana određena količina izuzetno kvalitetnog sadnog materijala, ali nedovoljnog za stvarne potrebe, čak i lokalnog tržišta.