"Skaču i cene u pekarama"

Na problem proizvođača brašna koji uključuje zamrznute cene pojedinih vrsta ovih proizvoda, došla je nova muka – ograničenje izvoza. Ove odluke tiču se prvenstveno proizvođača, ali ni potrošači neće proći "nekažnjeno" – poskupljenja će sigurno doći

U razgovoru sa Zdravkom Šajatovićem, direktorom „Žitounije“, saznali smo da su ove odluke potpuno poremetile domaće proizvođače.

„Prvo su ograničene cene manjih pakovanja brašna na nivo od 11. novembra prošle godine, što su morali da urade jer su pekarima ograničili cene hleba, te su morali da im obezbede jeftinije brašno“, kaže Šajatović.

Ipak, najteža mera koja je pogodila domaće proizvođače brašna jeste zabrana izvoza, koja je tokom marta stupila na snagu.

Kako sagovorik portala Nova.rs ističe, Srbija je najveći izvoznik brašna u regionu i najveći proizvođač pšenice.

"Naše mišljenje je da ne postoji nijedan jedini razlog za zabranu izvoza brašna. Ovo je već treći put da država to radi i svaki put je pogrešila, ali nastavljaju da ponavljaju greške", kaže Šajatović.

Javio se problem gomilanja zaliha, jer pojedini mlinovi u Srbiji izvoze i do 15-20 odsto svoje proizvodnje, što im je sada onemogućeno.

Kako naš sagovornik ističe, ponuda na regionalnom tržištu je odlična, jer cene nisu nikad nisu bile više.

"Umesto da vodimo dobar posao, da mlinovi imaju dobre prihode, da donosimo devizni priliv državi, mi smo potpuno izostali sa tog tržišta I nažalost, počeli smo da ga gubimo, jer su se okolne države 'ubacile' na naše tržište, o kom ranije nisu mogli ni da sanjaju, jer smo mi bili prisutni tu 50 godina sa vrlo pristojnim cenama", objašnjava on.

Kako dalje navodi, bespotreban je strah od nestašica, jer u poslednjih nekoliko decenija izvoz nikada nije ugrozio domaće tržište.

"Primera radi, Srbije je ekonomske 2016/17 godine imala izvoz od 252.000 tona, što znači da se na mesečnom nivou u proseku izvozila 21.000 tona, a da to domaće tržište nije ni osetilo. S druge strane, u prvih devet meseci tekuće ekonomske godine, 2021/22, izvezli smo 95.000 tona brašna, znači jedva preko 10.000 mesečno", kaže Šajatović, dodajući da Srbija u protellih pet do šest godina smanjuje izvoz.

Iako je gubitak određenog dela tržišta sasvim siguran, ono što najteže pada domaćim proizvođačima jeste to što su izneverili svoje višedecenijske partnere, a pogotovo države u regionu.

"Vlade naših partnerskih država zabrinuti su da li će sutra na tržištu biti dovoljno hleba. A kad nema hleba, najosnovnije životne namirnice, može da padne Vlada kao ništa. Oni sad ni ne pitaju koliko košta brašno, već samo ima li dovoljnih količina", kaže Šajatović.

Proizvođači brašna u petak su podneli zahtev za hitan sastanak, na kom bi tražili ukidanje ove mere, sa nadležnim ministarstvima, Privrednom komorom Srbije I kabinetom predsednika države, ali odgovor nisu dobili.

Kako se bliži maj, do kada je na snazi Uredba o ograničenju cena osnovnih životnih namirnica, postavlja se pitanje hoće li se ona ope produžiti, ali naš sagovornik ističe da se nada da to neće biti slučaj.

Kada je u pitanju besmisao ove mere, Šajatović govori kako su pekari, usled zamrnute cene brašna u manjim pakovanjima, počeli da kupuju čitave palete, jer je jeftinije od većeg pakovanja. Tako dolazi do praznih rafova u prodavnicama, ali proizvođači ne mogu da utiču na to.

"To je jedan od apsurda koji se dešava kada država umeša prste u kontrolu cena, a mi nećemo moći da zaustavimo rast cena", objašnjava Šajatović da će se, nakon odmrzavanja cena, potrošači sigurno suočiti sa novim poskupljenjima.

Agrarni analitičar Žarko Galetin ipak je stava da ima smisla ograničiti cene, kako bi se "obuzdao" cenovni udar na tržištu, ali da donosilac mere, u ovom slučaju Vlada, mora biti svestan da ova Uredba ne može da se produžava do unedogled.

"S jedne strane imate proizvođače, sa druge potrošače. Dakle, ne možete da proizvodite jeftino brašno od skupe pšenice, to je neodrživo na drugi rok", objašnjava Galetin i dodaje da očekuje da ova mera bude ukinuta.

Kada je u pitanju ograničenje izvoza, naš sagovornik vidi problem u tome što država selektivno odlučuje kome će odobriti izvoz, a da se proizvođači ništa ne pitaju, te mogu da se nađu u problemu ukoliko ne budu mogli da izvezu ugovorenu robu.