Iako se uveliko misli da uvođenje ličnog bankrota može da nas spase nevolja dugovanja, realnost je ipak drugačija. Pogrešno je mišljenje da se proglašavanjem bankrota brišu svi dugovi i postajemo slobodni.
Šta je zapravo lični bankrot?
U razvijenim zemljama sa stabilnom ekonomijom odavno postoji mogućnost proglašenja ličnog bankrota. Naime, kada ste prezaduženi i niste više u stanju da otplaćujete svoje obaveze poveriocima, poseže se za proglašenjem ličnog bankrota.Najjasniji primeri dolaze iz Sjedinjenih Američkih Država odakle često dolaze informacije da čak i poznati i (nekada) uspešni ponekad posežu za ovom zakonom definisanom vrstu „spasa“ za građane.
Iako je zakon koji reguliše lični bankrot krajnje komplikovan, uvek se izdvajaju dve glavne vrste ličnog bankrota – oslobođenje svih dugovanja ili samo dela dugovanja, odnosno otplata svih ili dela dugovanja prema planu otplate.
Kada se kaže oslobođenje svih ili dela dugovanja, najpre je neophodno da se prođe test sredstava koji dokazuje da su prihodi manji od prosečnih prihoda za sličnu porodicu u toj državi SAD.
Posle toga, a nakon što su iskorišćena sva likvidna sredstva za deo otplate duga, onaj koji proglašava lični bankrot je oslobođen svih ili dela dugovanja.
Likvidna sredstva koja se koriste za otplatu dela duga su sredstva koja vrlo brzo mogu biti konvertovana u gotovinu, a neka od njih moraju biti predata sudu da se rasporede među poveriocima za oplatu dela duga.
Ta likvidna sredstva su tzv. "neizuzeta sredstva". Nasuprot tome, postoje i "izuzeta sredstva" a koje regulišu zakoni svake od pojedinačne države i ona se ne mogu koristiti za otplatu dugovanja.
Nakon što su neizuzeta sredstva raspoređena među poveriocima, onaj koji je proglasio lični bankrot je u potpunosti oslobođen svih ostalih dugovanja – ovo znači da niko više nema pravo da potražuje ta dugovanja na naplatu.
Suprotno tome, bankrot sa otplatom svih ili dela dugovanja podrazumeva otplatu duga u roku od 3 do 5 godina. Otplatu duga mora da odobri sud, a nakon što se završi otplata prema planu otplate, u slučaju da i dalje postoje dugovanja, onaj koji je na ovaj način proglasio lični bankrot je oslobođen svih ostalih dugova.
Naravno, sve radnje oko ličnog bankrota u bilo kojoj varijanti se uvek rade sa tzv. kreditnim savetnicima iz zvanično odobrenih Kreditno-savetnih agencija.
Srbija je svakako daleko od ove i sličnih priča.
Ono što je u centru pažnje javnosti poslednjih dana je da Hrvatska uvodi lični bankrot zbog prezaduženosti njenih građana.
Iako se možda negde potajno radujemo da bi ovaj trend mogao doći i kod nas kako bismo "zavrnuli" banke i druge poverioce, veći deo javnosti ne zna ili zaboravlja da imati stečajnog upravnika koji raspolaže našom imovinom i daje nam na kašičicu za osnovne potrebe nije ni prijatno niti poželjno.
Građanima Srbije koji su u problemu sa plaćanjem svojih obaveza (najviše prema bankama) je najpreporučljivije da rešenje svog problema nađu upravo u dogovoru sa bankom bilo u vidu restruktuiranja ili reprogramiranja dugovanja (refinansiranje je moguće najčešće samo za one koji su redovne platiše prema Izveštaju Kreditnog biroa).
Čak i u slučajevima kada je banka tužila korisnika zbog dugovanja, treba pokušati naći najbolji način otplate na rate tuženog duga. Naravno sve u dogovoru sa bankom.
Ovo što preostaje građanima Srbije je svakako bolje u odnosu na one koji imaju mogućnost proglašenja ličnog bankrota. Jer svi oni koji su bili „žrtve“ ličnog bankrota ostaju obeleženi kao osobe koje ne umeju da vode lične finansije i svoju kreditnu istoriju i skoring moraju godinama ispočetka da grade.
Ostavi komentar