Priča o fiksnom kursu aktuelna je godinama. I neće skoro prestati zbog sve većih posledica krize koju svi osećaju. Iako bi za privredu to bilo olakšanje i potencijalni izlazak iz krize, nemoguće je prenebreći činjenicu da bi građani i država ipak bili na gubitku.
Zašto i šta bi za građane koji imaju kredite značio fiksni kurs?
Realno, u ovom trenutku, samo još jedan trošak koji dugoročno može da ih dovede u veći problem od onog u kom se trenutno nalaze.Ako posmatramo situaciju iz perspektive nekog koje je uzeo kredit u 2009. godini, kada je kurs evra oscilirao oko brojke 93 za jedan dinar, fiksiranje kursa bi bio gubitak. Jer, fiksiranje kursa na vrednosti od 120 do 130 dinara za jeda nevro naspram trenutne vrednosti kursa evra od 111,75 dinara je velika razlika, a kamoli kada se uzme u obzir početna vrednost kursa pri kojoj je neko realizovao kredit.
Najveći problem u priči oko fiksiranja kursa je upravo način određivanja tog kursa, kao i parametri za to. Svakako, jedno je sigurno, kurs ne bi bio fiksiran na vrednostima iz prethodnih godina kada je za jedan evro bilo potrebno izdvojiti manje od 100 dinara, nego na uvećanim trenutnim vrednostima usklađenim pre svega sa potrebama privrede i države. I ovo bi korisnike kredita dovelo pred još jedan krah.
Iako je svima poznato da su docnje u otplati kredita pre svega počele upravo zbog rasta rata kredita u dinarima, ne treba zaboraviti ni da se zarade nisu povećavale, a kamoli usklađivale sa godišnjom stopom inflacije. Štaviše, plate su vremenom obezvređene, i to ako smo u kategoriji srećnika kojima plate nisu smanjene, onda „samo” za godišnju stopu inflacije i depresijaciju domaće valute.
Evo i primera:
Ukoliko je neko 2009. godine uzeo stambeni kredit u iznosu od 50.000 evra pri srednjem kursu od 93,08 za jedandinar, na rok otplate od 20 godina uz kamatnu stopu od 5,5 odstogodišnje, iznos rate mu iznosi 343,94 evra.
Na dan realizacije kredita dinarski iznos rate je iznosio 32.013,94 dinara. Na današnji dan pri kursu evra od 111,75 dinara, dinarska protivvrednost rate kredita iznosi 38.435,30 dinara.
| Čini se da bi opet u ovoj priči najviše stradali i ovako već dovoljno oštećeni korisnici stambenih kredita u švajcarskim francima. Korisnik kredita od 100.000 franaka (koji je uzet prvog septembra 2008.godine – protivvrednost iznosa je 61.950,13 evra), na dan prvog januara 2013. godine dužan je banci 70.601,45 evra. Rata kredita od 632,65 franaka je sa početnih (preračunato u evro) 391,92 evra skočila na 524,02 evra. Kada bi na ovo dodali i fiksiranje kursa evra koje bi dodatno uslovilo rast dinarske protivvrednosti rate kredita, nenaplativost stambenih kredita bi se drastično povećala. |
Sa druge strane, treba naglasiti da zagovornici fiksnog kursa uvek naglašavaju da to nije moguće uraditi preko noći, nego u nekom periodu od godinu do godinu i po dana. Za ovo vreme moralo bi mnogo toga da se promeni, a jedna od stavki koja bi prethodila fiksiranju kursa je i smanjenje plata.
Ono što bi svakako trebaloda budeprednost uvođenja fiksnog kursa je stabilnost domaće valute, što bi vremenom dovelo do smanjenja kamatnih stopa na dinarske plasmane, vraćanje poverenja u dinar i povećanje dinarske štednje.
Ipak, doći do preduslova za stvaranje stabilnosti domaće valute i fiksiranje kursa skoro je pa nemoguće ako uzmemo u obzir sve činioce ove priče.
Ostavi komentar