Tržište samouslužnih aparata zabeležilo je veliki pad prihoda, ali se poslednjih meseci oporavlja
Ipak, vraćanje na stare staze rasta očekuje se tek 2022. godine. Pandemija, međutim, nije jedino što muči ovu industriju, već i sivo tržište, visoke takse na uvoz polovnih aparata, a u poslednje vreme i nedostatak kovanog novca kojim se vraća kusur potrošačima.
Kao grad kad potuče voće u cvatu, tako je korona prekinula rast tržišta samouslužnih automata, koji je prema rečima ljudi iz vending industrije, neprekidno trajao još od 2015. godine. Lane su, međutim, pojedine velike kompanije u ovoj delatnosti imale i do 30 odsto manje prihode, dok su male, koje uglavnom posluju kao paušalci, prešle u stanje mirovanja jer jednostavno nije bilo posla.
Lokacije na kojima su postavljeni samouslužni automati poput fakulteta, aerodroma, škola, sportskih klubova, brojnih kompanija i fabrika bile su zatvorene ili su radile sa smanjenim kapacitetima, što je uzrokovalo potpuno gašenje aparata.
Vladimir Bojović, direktor firme Delikomat, jednog od vodećih igrača na tržištu Srbije, kaže da je u godinama pre pandemije vending tržište u Srbiji raslo godišnje oko 20 odsto. „Od početka pandemije zabeležen je pad prodaje u proseku za 15 procenata u odnosu na period pre korone. Pad prodaje uzrokovan je najviše radom i nastavom od kuće, ali budući da se poslovanje vraća u okvire pre pandemije, osetno je povećanje prodaje u poslednja dva meseca”, kaže Bojović za „Biznis i Finansije“.
Da su vending kompanije pretrpele ozbiljne gubitke potvrđuje i Aleksandar Marinković, direktor poslovnih operacija u kompaniji Intercaffe, takođe jednom od lidera na srpskom tržištu. „Naši aparati se nalaze na aerodromu, u mnogim IT firmama, bankama, fakultetima, a sve te lokacije su bile u jednom trenutku prazne. Zbog mera predostrožnosti, čak i u fabrikama u kojima su ljudi radili postojala je preporuka da se ne koriste aparati“, priča Marinković.
Poslovanje je otežalo i to što su sve ove kompanije računale, pre saznanja o pandemiji, da će se rast nastaviti kao prethodnih godina, te su ulagale u opremu, delom iz sopstvenog kapitala, delom iz kredita. „Srećom, postojimo dugo i naši ino dobavljači su imali razumevanja i produžili su nam rokove plaćanja. Uz to je dobrodošla i državna pomoć, koja je omogućila da održimo poslovanje i ne smanjujemo broj radnika“, kaže Marinković.
Dobra vest je, kako ističu naši sagovornici, da se tržište u poslednja dva do tri meseca oporavlja. Ipak, vraćanje na stare staze rasta očekuju tek 2022. godine.
Zašto nema više aparata na javnim površinama?
Ivan Trgović, vlasnik niške firme Magnes, kaže da su njegovo poslovanje donekle „spasili“ aparati koji su bili postavljeni na javnim lokacijama: šetalištima, parkovima, autobuskim stajalištima, igralištima. „Istina, ti aparati zahtevaju mnogo veće održavanje. Oni su dobro radili, a ostali su imali velike gubitke, a neki su i potpuno isključivani“, iskren je Trgović, čija firma aparate postavlja uglavnom na jugu Srbije.
U našoj zemlji, za razliku od nekih razvijenih tržišta, mali broj aparata se postavlja napolju zbog komplikacija u dobijanju dozvola za korišćenje javnih površina, priključka za struju, ali i straha od vandalizma i uništavanja automata.
„U Nišu, kada je reč o dozvolama, nemamo problema. Princip je da kada nađemo lokaciju koja bi nam odgovarala, tražimo od Grada korišćenje te javne površine. Grad razmatra da li postoje urbanistički uslovi i ukoliko su uslovi ispunjeni, dobijamo dozvolu na godinu dana uz plaćanje takse. U Kruševcu i Leskovcu se, na primer, raspisuju tenderi, pa često bivamo nekonkurentni jer nama treba svega pola kvadrata površine, a za frižider za sladoled 1,5 kvadrat. To znači da su oni u prednosti jer će plaćati veću taksu. Mi smo u tom smislu konkurentni samo ukoliko se jedini prijavimo za određenu lokaciju. U svakom gradu pravila postavlja zapravo lokalna samouprava“, objašnjava Trgović.
Vladimir Bojović ukazuje na još jedan razlog zašto u Srbiji nema više aparata napolju, a to je velika mreža kioska. „U razvijenijim zemljama ima daleko više samoposlužnih aparata na otvorenom prostoru jer su kiosci sa prodavcem mnogo manje zastupljeni. Zbog činjenice da aparati imaju značajno manje kapacitete i sužen izbor artikala u odnosu na kiosk, kao i još uvek prisutne bojazni od korišćenja aparata, korisnici daju prednost kioscima“, objašnjava Bojović.
Inače, svi aparati u Srbiji se uvoze iz Evropske unije. Italija je tržite broj jedan kako za aparate tako i za sirovine, ali se samouslužni automati uvoze i iz Nemačke, Austrije, Mađarske, pa čak i Bugarske, Slovenije i Hrvatske.
U Srbiji ćete najčešće videti aparate za kafu i za grickalice, a nedavno su se pojavili i aparati za cveće i mleko. U svetu već godinama u samouslužnim aparatima može da se kupi „sve i svašta“ – hrana poput pice, lekovi, pa i garderoba. „Mi smo imali aparat sa suplementima, ali ljudi nemaju naviku da te stvari kupuju na samouslužnim aparatima, pa smo odustali od daljeg razvoja tog segmenta“, kaže Trgović.
Pojavili su se i lekomati, ali, kako objašnjava Bojović, zbog zabrane prometa lekova i medicinskih sredstava van apoteka, nije se dalje razvijala takva vrsta ponude. „U poslednjih nekoliko meseci pojavili su se mlekomati i cvetomati, tako da možemo očekivati dalje širenje poslovanja iz samoposlužnih aparata u narednim godinama“, predviđa Bojović.
Nelojalna konkurencija
Pandemija, međutim, nije jedino što muči ovu industriju, već i sivo tržište, visoke takse na uvoz polovnih aparata, a u poslednje vreme i nedostatak kovanog novca kojim se vraća kusur potrošačima.
„Veliki problem u razvoju tržišta predstavlja nelojalna konkurencija kojoj pogoduje nedovoljna kontrola zbog neuređenog tržišta. U Mađarskoj i Hrvatskoj od nedavno je uređeno tržište tako što su fiskalizovani svi vending aparati i na najmanju moguću meru sveden prostor za prodaju van zakonskih okvira. Dobro je da se i kod nas država umešala u vending poslovanje tako što je donela Uredbu o fiskalizaciji, što će ovaj posao pomeriti iz sive, u nekim slučajevima i crne zone. Očekujemo da će brza primena zakona urediti ovo tržište i u Srbiji“, kaže Bojović.
Uz to, vending kompanije se muče da pribave i kovani novac, zbog nedostatka kovanica. „Kod nas je problem nastao jer apoeni koji postoje u kovanicama od 10 i 20 dinara, postoje i u papirnom obliku i onda ljudi prestaju da koriste kovanice i maltene ih i bacaju. Zbog toga otežano nabavljamo kovanice koje zapravo služe da vrate kusur potrošačima“, objašnjava Marinković.
Trgović dodaje i da veliko opterećenje po poslovanje predstavlja taksa za posebne tokove otpada prilikom uvoza, koja za aparat prosečne težine od 150 kilograma iznosi 160 evra. „Mi godišnje na takse damo oko 10.000 evra i one su četiri puta veće nego u EU. Razumeo bih takvu politiku da smo prethodno rešili sve druge ekološke probleme. Ispada da reke u cevima nisu problem za državu, a da su samouslužni aparat zagađivači“, kaže ozlojeđeno Trgović.
Svi se slažu da će srpsko tržište vendinga nastaviti da beleži rast u narednim godinama, pre svega zbog dolaska stranih kompanija i njihove korporativne kulture koju prihvataju i domaće firme.
„Prolazi vreme kafe kuvarica i rituala ispijanja kafe. Uz to, poslodavci više ne žele da odvajaju prostor, poput kuhinje, za kuvanje kafe, jer to iziskuje i vreme i dodatni trošak za održavanje“, kaže Marinković i dodaje da sve više kompanija započinje poslovanje u ovoj oblasti, što je takođe pozitivan signal.
Naši sagovornici, međutim, ističu da su potrebna velika ulaganja, jer kupci postaju sve probirljiviji sa napretkom tehnologije, pa zahtevaju modernije aparate.
Ostavi komentar