Na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, nekoliko superbogataša napisalo je otvoreno pismo u kojem pozivaju na povećanje poreza u cilju borbu protiv društvene nejednakosti. To nije nova ideja – ali, zašto se to ne dešava?
„Iznenađeni smo što ne možete da odgovorite na jednostavno pitanje koje vam postavljamo već tri godine: kada ćete oporezovati ekstremno bogate?“ To pitanje došlo je od učesnika onlajn-kampanje „Ponosan što plaćam više“, a upućeno je šefovima država i vlada na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu. Ove srede aktivisti su predali i otvoreno pismo u kojem pozivaju na povećanje poreza širom sveta za superbogate.
„Povratak u normalnost“
Ono što je u toj kampanji posebno jeste to što su njeni učesnici i sami među najbogatijim ljudima na svetu: 260 milijardera i milionera okupilo se u znak protesta protiv sve veće globalne društvene nejednakosti. Došlo je do „prelomne tačke“, ocenjuju inicijatori. „Troškovi za našu ekonomsku, socijalnu i ekološku stabilnost su ogromni i svakim danom nastavljaju da rastu. Ukratko: moramo da delujemo odmah!“
Njihovi zahtevi, kako kažu, nisu radikalni. Više su „povratak u normalnost“. „Ekstremno i neproduktivno bogatstvo“ moglo bi da se transformiše u „investiciju u našu demokratsku budućnost“, kažu.
Potpisnici kampanje su recimo Valeri Rokefeler, Abigejl Dizni, ali i Austrijanka Marlen Engelhorn, čija je porodica svojevremeno osnovala nemačku hemijsku kompaniju BASF. Oni su nasledili većinu svog višemilionskog bogatstva, a da za to nisu morali ništa da urade. I oni smatraju da to nije u redu.
Merlen Engelhorn, koja kritikuje to što u Austriji ne postoji porez na nasleđivanje, nedavno je dospela na naslovne strane zbog toga što želi da se 25 miliona evra iz njenog nasledstva „preraspodeli“ društvu. Na njenu inicijativu trenutno je u procesu formiranja „Saveta građana“ koje će odlučiti o tome kako će se taj novac iskoristiti „u interesu društva“.
Bogati postaju sve bogatiji
Jaz između bogatih i siromašnih zaista je sve veći širom sveta. Prema „Svetskom izveštaju o nejednakosti“ za 2022. (World Inequality Report), više od trećine ukupnog privatnog bogatstva akumuliranog od sredine 1990-ih, otišlo je onima koji već spadaju u najbogatiji deo čovečanstva. Nasuprot tome, na polovinu svetske populacije, odnosno četiri milijarde najsiromašnijih ljudi, otpada samo dva odsto bogatstva. U 2020, nakon izbijanja pandemije kovida, udeo milijardera u raspodeli globalnog bogatstva porastao je više nego ikad do sada.
Do sada je već bilo nekoliko pokušaja da se njihova izuzetno velika imovina više oporezuje. Tokom kampanje 2019. godine za predsedničke izbore u SAD, američka senatorka Elizabet Voren predložila je uvođenje poreza na imovinu onih čija je imovina veća od 50 miliona dolara.
Velike prepreke za veće poreze
To međutim nije lako sprovesti. „Potpisnici peticije u Davosu su prvenstveno naslednici, i to oni koji ne vode aktivno svoje kompanije. Zbog toga se osećaju nelagodno, zbog velikog bogatstva koje nisu sami stekli. To su više pojedinačni glasovi“, objašnjava Štefan Bah, stručnjak za poreze na Nemačkom institutu za ekonomska istraživanja (DIW) iz Berlina.
Ogromna većina super-bogatih je uzdržana. Štaviše, postoji veliki otpor udruženja kompanija, a one su preko lobista dobro povezane s najvišim političkim krugovima. U Nemačkoj je to prvenstveno Udruženje porodičnih preduzeća.
„Većina te veoma velike imovine vezana je za firme“, kaže Bah. Veći porezi, smatraju udruženja, mogli bi da ugroze investicije, a time i radna mesta, ili čak da dovedu to do toga da naslednik ne nastavi sa poslom porodične firme. „To u velikoj meri guši političke debate o porezima na bogatstvo ili nasleđivanje“, kaže Bah.
Državne inicijative nemaju šanse?
Generalno, teško je ići u samostalnu akciju na državnom nivou kada je u pitanju oporezivanje izuzetno velikog bogatstva. „One veće, međunarodno pozicionirane kompanije, ili superbogati – sviraju, da tako kažem, na klavijaturi međunarodnog poreskog prava“, ukazuje Bah.
Milijarderi relativno lako mogu da presele svoje prebivalište u poreski povoljne zemlje. „A ako se na kraju iscedi samo neko nemačko preduzeće srednje veličine koje je ostalo verno zemlji pa mora da se izlaže takvim porezima – onda od toga nismo dobili ništa“, ističe Bah.
On dodaje da je moguće generisati dodatni novac za državnu kasu svojevrsnom kombinacijom povećanja poreza, ali bez nanošenja veće ekonomske štete. „Najbolje je to učiniti na međunarodno koordiniran način“, kaže nemački poreski stručnjak.
U 2021. godini su recimo zabeleženi početni uspesi u suzbijanju utaje poreza od strane velikih korporacija. Više od 130 zemalja, na koje otpada 90 odsto globalne ekonomske proizvodnje, dogovorile su minimalnu poresku stopu od 15 odsto za kompanije. Na taj način želele su da spreče da velike međunarodne korporacije jednostavno migriraju u zemlje s boljim poreskim stopama. Prošle godine je i nekoliko poslanika Evropskog parlamenta preduzelo sličan korak založivši se za uvođenje globalnog minimalnog poreza na izuzetno visoko privatno bogatstvo.
Štefan Bah, međutim, ne veruje da će se u bliskoj budućnosti to i dogoditi – što, kako objašnjava, može biti i zbog opšteg pomeranja udesno u Evropi. „Praktično više nema levičarske većine“, kaže Bah.
Kada je reč o merama porezne politike, tu se uvek moraju pokrenuti konzervativne ili liberalne stranke, dakle one koje su po svojoj prirodi u stvari naklonjene preduzetnicima, kaže Bah. On je zato uveren da se u Nemačkoj „u dogledno vreme ništa neće promeniti, a na međunarodnom planu je tako nešto još teže usaglasiti“.
Ostavi komentar