Vlada Srbije mora da reformiše radno zakonodavstvo kako bi smanjila nezaposlenost koja je kod radno sposobnog stanovništva veća od 50 odsto.
Studija "Politike za povećanje zaposlenosti i konkurentnosti radne snage", koju je finansirao USAID, je pokazala da čak dve petine nezaposlenih posao nema duže od pet godina, kao i da je 2011. u Srbiji bilo samo 2,17 miliona zaposlenih - manje od polovine (45,5 odsto) radno aktivnog stanovništva.
U studiji su dati i određeni predlozi za izmene Zakona o radu, poput produženja trajanja ugovora o radu na određeno vreme sa 12 na 24 ili 36 meseci, promene metode za obračun minimalne zarade, kao i pojednostavljenje procedura za otkaz.
Predloženo je i da se izmeni maksimalno ograničenje prekovremenog rada sa 10 sati sedmično, na 60 sati mesečno, omoguće moderniji oblici zapošljavanja kao što su rad u paru, rad na daljinu i da se pravo na otpremninu propiše samo za godine radnog staža provedene kod poslodavca koji isplaćuje otpremninu.
U studiji se predlaže i da se ciklus preraspodele radnog vremena produži na 12 meseci, što podoguje sezonskim poslovima i da se omogući privremeni premeštaj na drugo odgovarajuće radno mesto do 30 dana bez promene ugovora u o radu.
Nova ofanziva na dosadašnja zakonom zaštićena prava zaposlenih mesecima se zahuktava. Ona su u stvarnosti za većinu radnika mrtvo slovo na papiru. Sad se državi, kao najvećem poslodavcu i najvažnijem faktoru koji kreira radno zakonodavstvo i poslovni ambijent, pruža prilika da donošenjem novog Zakona o radu i to degradira. Ironija sudbine je da se to olako predstavlja modernim, evropskim i civilizacijskim dostignućem, bez kojeg nam nema napretka. Konkretne mere dalje fleksibilizacije radnih odnosa, što je samo novi mit koji prikriva interese kapitalista a ne najamnih radnika, su u javnosti iznosili poslodavci, resorni ministri, „naučni“ instituti, nevladine oprganizacije, pa i pojedini sindikati. Sve što studija USAID konstatuje i preporučuje u to se idealno uklapa!