Reče ministar finansija i privrede, parafraziram, daćemo 3.000 evra subvencija svakome ko kupi novog Fijata. Iskaz bi trebalo da glasi „od novca poreskih obveznika, ili novim zaduživanjem, častićemo svakoga ko kupi novo vozilo“.
Častiće se i FAS da postigne veću prodajnu cenu u odnosu na moguću od srpske sirotinje, koja u najvećem delu, a to je oko 98% stanovništva, nije ni pri pomisli da kupuje novo vozilo.
| Ako već nismo napustili Srbiju, niti se pobunili protiv ovakvog neracionalizma (ima i prikladnijih reči), idealno bi bilo kada bi mogli da uđemo u kolektivnu hibernaciju, pa da sačekamo da igranje sa ekonomijom prođe. Mada, možda se već dugo godina i nalazimo u hibernaciji. Imamo skoro više penzionera od zaposlenih, dece sve manje, droge, prostitucije, psihički bolesnih sve više… Koga se to tiče? Bitno je da se igra. Hajde Jano… |
Ako se pomaže manjini, onda bi trebalo da se cilja njen najugroženiji deo. Međutim, ovakvim pokušajem polemisanja, zapravo se opravdava besmisao, pa je nepotrebna i štetna reakcija.
Dok se ministar igra ekonomije, a ne igra se samo on, Srbija će nastaviti da ide ka ivici provalije, na kojoj je bila krajem 2008. godine, i propast je sigurna i neizbežna. Samo je pitanje kolika je dubina provalije.
Početkom 2009. godine nas par smo kritikovali subvencionisane kredite privredi. U februaru 2009. godine donet je „paket mera za izlazak iz krize“ koji je najvećim delom predstavljao kopiranje mera koje je primenila Nemačka.
Suštinsku razliku predstavlja činjenica da je Nemačka izvozno, a Srbija uvozno-orijentisana ekonomija, pa mere koje podstiču oporavak Nemačke, u Srbiji podstiču uvoz i uvoznu orijentaciju. Strašno je što je to bilo pre četiri godine, a to je pola investicionog ili tehnološkog ciklusa. Koga je briga što godine prolaze?
Subvencionisani krediti za kupovinu stanova podstiču cene nekretnina umesto da se dopusti da one padnu, pa da oni koji imaju novca i žele da dođu do nekretnina, to mogu da učine po nižoj ceni od tržišne.
A subvencionisane kredite preduzećima (bankama da smanje prekogranične kredite), za kupovinu nekretnina, radna mesta u neprivatizovanim preduzećima, nisku cenu električne energije i drugih javnih usluga, penzije veće od mogućih kao i rast broja mesta u javnom sektoru i njihovih zarada, subvencionisanje novih radnih mesta sa po 4, 8 ili 10 hiljada evra, plaća preostali maleni i efikasni privatni sektor.
Kada se ovakva mera najavi postavlja se pitanje da li je ona bila planirana budžetom za ovu godinu, ili će se zbog nje vršiti rebalans budžeta, preraspodelom potrošnje ili povećanjem potrošnje i deficita? Ali, pitanja poput ovog može se napraviti predugačak spisak, suština je ista: u Srbiji su ekonomija i pravo igrarija i dok se deca mogu igrati sve je u redu. Narod je glup, ili se tako misli, ali je statista ovakvih igrarija.
Sve što je napisano je tačno. Šta preduzeti da ne bude tako?