Investicioni fondovi

Tri osnovne vrste investicionih fondova su otvoreni, zatvoreni i privatni fond. Otvoreni fond posluje na principu prikupljanja novčanih sredstava putem emitovanja investicionih jedinica. Broj vlasnika investicionih jedinica u fondu i vrednost imovine fonda se permanentno menjaju. Cilj otvorenih investicionih fondova je očuvanje vrednosti imovine uz ostvarenje visoke stope prinosa na duži vremenski period investiranjem na domaća i strana tržišta hartija od vrednosti. Stope prinosa investicionih fondova bi trebalo da budu veće u odnosu na prinos od oročene štednje, a manji od prinosa pri samostalnom kupovanju hartija od vrednosti na tržištu od strane za to ovlašćenih lica.
Zatvoreni fond svoja sredstva prikuplja putem javne ponude i ima ograničen broj akcija. Zatvoreni fondovi ne vrše otkup akcija od svojih članova, već ih oni moraju prodati na sekundarnom, berzanskom ili van-berzanskom tržištu. Zatvoreni fondovi mogu ulagati u nekretnine i privredna društva kojima se ne trguje na organizovanom tržištu, što ih čini rizičnijim od otvorenih fondova, ali i potencijalno profitabilnijim.
Privatni fond je organizovan kao društvo sa ograničenom odgovornošću. Namenjeni su iskusnim investitorima, i minimalan ulog iznosi 50.000 EUR.

U zavisnosti od investicionog cilja, otvoreni fondovi se mogu deliti na fond očuvanja vrednosti imovine, fond prihoda, balansirani fond, i fond rasta vrednosti imovine.
Fond očuvanja vrednosti ulaže u kratkoročne dužničke hartije od vrednosti i novčane depozite. Ovi fondovi imaju najmanju stopu rizika, ali ostvaruju i najniže prinose u odnosu na ostale vrste otvorenih fondova. Prinosi ovakvih fondova su obično malo veći od inflacije i kamata na depozite kod banaka.
Fond prihoda ulaže najmanje 75% svoje imovine u dužničke hartije od vrednosti. Zbog svoje prirode, ovakva vrsta fonda je najviše zavisna od kretanja kamatnih stopa. Vrednost imovine fonda je obrnuto srazmerna kretanju kamata. Ulaganje u fond prihoda nosi nešto veći rizik od ulaganja u fond očuvanja vrednosti imovine, a time i ostvaruje nešto veće prihode.
Balansirani fond ulaže najmanje 85% imovine u vlasničke i dužničke hartije, sa tim što u dužničke hartije od vrednosti ulaže najmanje 35% a najviše 65% ukupne imovine fonda. Ovaj fond nosi umerenu stopu rizika i umerene prihode.
Fond rasta vrednosti imovine ulaže najmanje 75% vrednosti svoje imovine u vlasničke hartije od vrednosti. Ovakvi fondovi su najrizičniji, i najprimerniji osobama koji su spremni da prihvate visok rizik investiranja zarad visokih stopa prinosa. Većina investicionih fondova u Srbiji su fondovi rasta vrednosti.

Društvo za upravljanje investicionim fondovima je pravno lice koje organizuje, osniva i upravlja investicionim fondovima.
Investicioni fond nije pravno lice, već samo institucija u okviru koje se prikupljaju novčana sredstva članova fonda. Zbog toga ne može samostalno da posluje. Društvo za upravljanje investicionim fondovima upravlja fondom tako što vodi investicionu politiku, donosi investicione odluke, vodi evidenciju o članovima fonda i vrednosti njihovih udela u fondu, i obavlja druge zakonom predviđene poslove u ime fonda.
Imovina investicionog fonda je u vlasništvu članova investicionog fonda, i to srazmerno njihovom učešću u fondu i odvojena je od imovine društva za upravljanje tim fondom.
Poslovanje investicionih fondova je regulisano Zakonom o investicionim fondovima, a nadzor društava za upravljanje vrši Komisija za hartije od vrednosti.
Prospekt fonda je zakonski definisan dokument koji bliže određuje podatke o investicionom fondu, društvu za upravljanje, poslovno ime i sedište kastodi banke, podatke o naknadama i troškovima i drugo. Pre učlanjenja u fond, investitor je u obavezi da se upozna sa sadržajem Prospekta.  

Investiciona jedinica je udeo u ukupnoj neto imovini otvorenog investicionog fonda. Vrednost investicione jedinice se izračunava tako što se neto vrednost fonda podeli sa ukupnim brojem investicionih jedinica. Početna vrednost investicione jedinice svih otvorenih fondova u Srbiji iznosi 1.000 dinara.
Kada fizičko ili pravno lice uloži određena sredstva u fond on zapravo kupuje određeni broj investicionih jedinica. Taj broj investicionih jedinica se dobija tako što se iznos uloga, umanjen za naknade društva koje upravlja investicionim fondom, podeli sa vrednošću investicione jedinice na dan uplate.
Kako se menja vrednost imovine investicionog fonda, tako se menja i vrednost investicione jedinice. Na osnovu broja investicionih jedinica koje poseduje, investitor može svakog dana da izračuna vrednost svog uloga u fondu kao proizvod dnevne vrednosti investicione jedinice i broja jedinica koje poseduje.
Kada investitor želi da povuče deo ili celokupan ulog iz fonda, on zapravo prodaje svoje investicione jedinice fondu. Sredstva koja će mu biti isplaćena jednaka su proizvodu broja investicionih jedinica i njihove vrednosti na dan zahteva umanjene za naknadu za otkup (ukoliko je društvo naplaćuje)

Zakon o investicionim fondovima propisuje gde je dozvoljeno investirati imovinu fonda. Prema domaćem zakonu o investicionim fondovima, do 30% vrednosti imovine fonda je dozvoljeno investirati u inostranstvo. Zanimljivo je da Crna Gora ima najliberalniji zakon o investicionim fondovima, te je i jedan investicioni fond koji su osnovali srpski poslovni ljudi, počeo sa radom u ovoj državi, iako imaju nameru da najveći deo svojih investicija usmere u Srbiju.
Prinos može biti pozitivan (dobitak) i negativan (gubitak). Prinos fonda objavljuje se u Prospektu i na internet stranici fonda. Uspešnost fonda ne može biti zagarantovana i prethodno poslovanje fonda nije garant budućih rezultata.  

Rizici koji najviše utiču na prinose investicionih fondova su najčešće sledeći: kamatni rizik, rizik promene vrednosti hartija od vrednosti, rizik kursa i valute, rizik promene poreskih propisa i sl. Najčešće se rizici dele na one na koje društvo za upravljanje investicionim fondovima može da utiče i na one na koje ne može. Prva grupa rizika se najčešće eliminiše kvalitetnom diversifikacijom portfolia fonda. Rizik portfelja se meri tzv. koeficijentom beta portfelja, koji pokazuje osetljivost portfolia na promene celog tržišta hartija od vrednsti. Kada je beta koeficijent manji od 1 znači da je njegov prinos manje osetljiv od prinosa ukupnog tržišta i sa tim i manje rizičan.

Umesto da individualno ulažete na tržištu kapitala, za šta je neophodno da kontinuirano pratite kretanje tržišta i budete odličan poznavalac pravilnog ulaganja, putem investicionog fonda, oslobođate se navedenih obaveza. Vašim sredstvima upravljaju ovlašćeni portfolio menadžeri, a i rizik ulaganja u investicioni fond je manji zbog diversifikacije portfolia. Najčešće su i troškovi transakcija ulaganja u investicione fondove manji nego kod individualnih ulaganja u hartije od vrednosti preko brokera.
Prednost ulaganja u investicioni fond predstavlja i mogućnost da u gotovo svakom trenutku možete prodati fondu svoje investicione jedinice i dobiti likvidna sredstva.
Prinos koji možete ostvariti ulaganjem u investicioni fond je najčešće veći od prinosa koji biste ostvarili štednjom u banci.
U svakom trenutku vrednost Vašeg uloga i ostvareni prinos možete proveriti, a ostvarena dobit se automatski ponovo investira.

Investicioni fondovi su vrlo zastupljeni u razvijenim privredama sveta, gde predstavljaju sastavni deo finansijskih tržišta. Neke od opštih karakteristika fondova su viša stopa prinosa od prinosa na štednju u banci, jaka kontrola poslovanja fondova od strane državnih institucija bez garancija ulagačima, javnost portfolia i poslovanja, itd.
Prosečna stopa prinosa investicionih fondova u razvijenim zemljama je od 8-15% godišnje. Uočljivi su veći prinosi na početku rada investicionih fondova, koji se kasnije blago smanjuju.
Treba ukazati i na to da su i u najrazvijenijim zemljama investicioni fondovi ponekad imali gubitke, pa čak dolazili i do potpunog bankrota.
Kada su u pitanju zemlje u našem okruženju, uočljivo je da su mnoge zemlje donele zakone o investicionim fondovima pre nego što je to bio slučaj u Srbiji:
Makedonija –sredina 2007.
Crna gora- početak 2007.
Hrvatska – početak 1997.
Bosna i Hercegovina – početak 2000.
Iz navedenog proizilazi i uglavnom veći broj fondova u zemljama u susedstvu. Hrvatska, koja prednjači u ovom segmentu finansijskih tržišta, ima čak 95 otvorenih investicionih fondova.
Zanimljivo je i to da fondovi zemalja u okruženju vrlo često ulažu u hartije od vrednosti zemalja u svom okruženju. Značajan deo sredstava hrvatskih fondova je angažovan u srpskoj privredi. Obzirom na vrlo liberalan zakon o investicionim fondovima u Crnoj Gori i nejaku privredu u toj zemlji, za očekivati je i velika ulaganja investicionih fondova ove zemlje u Srbiju i ostale zemlje u okruženju, ali i otvaranje društava za upravljanje investicionim fondovima kapitalom okolnih zemalja.
U Srbiji treba očekivati ekspanziju svih vrsta investicionih fondova. Obzirom da je iza hrvatske, srpska privreda najjača u regionu evropskih zemalja van Evropske unije, najverovatnije je da će veliki deo ulaganja investicionih fondova iz tog regiona biti usmeren baš u srpsku privredu.
Takođe, očekuje se relativno veći prinos investicionih fondova zemalja koje su kasnije dobile zakone o investicionim fondovima, u narednih nekoliko godina.
Na kraju, treba pretpostaviti da će po modelu hrvatskog tržišta, veliki deo štednje stanovništva biti preusmeren iz banaka u investicione fondove.

Investicioni fondovi nose nešto veći rizik od štednje u banci, ali po pravilu i veći prinos na uložena sredstva.
U našoj zemlji država ne garantuje građanima povraćaj sredstava u slučaju bankrotstva investicionog fonda, dok u slučaju štednje, garantuje povraćaj u visini 50.000 € po pojedinačnom ulogu u banci.
Kada je u pitanju prinos, posmatrano u stabilnim čvrstim valutama, dosadašnja iskustva govore da se prosečni prinosi fondova kreću od 8-15%. Kamatne stope na sredstva u stabilnim čvrstim valutama u našoj zemlji se kreću od 3,5-7,5%. Kamatne stope na sredstva u dinarima se kreću od 8,5-19%. Iz ovoga sledi da bi trebalo očekivati godišnji prinos fondova od najmanje nekoliko procenata iznad 20%, ukoliko ga pratimo dinarskim indeksom. Posmatrajući dosadašnji prinos domaćih fondova, ovakvo očekivanje je veoma blizu ostvarenja.
Pri kupovini investicionih jedinica, ulagač plaća troškove i naknade društva za upravljanje investicionim fondom. Pri ulaganju sredstava u banku, najčešće nema nikakvih naknada.
Uložena sredstva sa prinosom (ili pak umanjena za gubitak) se uvek mogu pretvoriti u likvidna sredstva prodajom investicionih jedinica (sem u retkim slučajevima kada se donese odluka o privremenom prekidu otkupa investicionih jedinica). Važno je napomenuti da se uglavnom naplaćuje provizija za otkup investicionih jedinica (od strane fonda), sem u slučajevima kada se one prodaju (od strane ulagača) nakon nekoliko godina od kupovine. Kada je reč o štednji u bankama, samo štednja po viđenju dozvoljava mogućnost podizanja likvidnih sredstava u bilo kom trenutku, bez ikakvih limita. Sve ostale oročene vrste štednje zahtevaju manje ili više strogu proceduru razoročenja (u najboljem slučaju uz obračunatu kamatu po viđenju), ukoliko su ulagaču potrebna sredstva pre roka dospeća oročenja. U slučajevima vraćanja likvidnih sredstava nakon roka oročenja, nema bilo kakvih ograničenja.
Poreski tretman ulaganja u banku ili u investicione fondove je potpuno isti u našem zakonodavstvu.
Na kraju treba ukazati na to da vrednosti investicionih jedinica fondova u kratkom roku fluktuiraju manje ili više, te da ulaganje u investicione fondove treba posmatrati kao dugoročno ulaganje.
Jedinstveno najbolje rešenje između ove dve opcije ne postoji. U dugom roku ono zavisi od preferencija ulagača, spremnosti na rizik, kao i stepena likvidnosti uloženih sredstava koji je ulagaču u konkretnoj situaciji potreban. Kada je u pitanju kratak rok, investicioni fondovi nisu dobro rešenje, zbog kratkoročnih fluktuacija cene investicionih jedinica. U tom slučaju se štednja u banci čini kao bolja opcija.