Fabrike koje su uništili tajkuni

Objavljeno: 25.06.2012

Vesti izvor: Kamatica, Danas

Već više od dve decenije u Srbiji je na delu proces deindustrijalizacije, čemu je „značajan doprinos“ dala i loše sprovedena privatizacija. Koliko je situacija dramatična, govori i podatak da je 1989. godine u industriji bilo zaposleno više od pola miliona ljudi, a u međuvremenu je više od 700.000 ostalo bez radnih mesta, piše Danas.

Situaciju dodatno otežava činjenica da čak 60 odsto industrije čini niska tehnologija, 25 odsto srednje niska, 10 odsto srednje visoka, a samo pet odsto visoke tehnologije.

Ništa manje alarmantan nije ni pokazatelj koji se odnosi na doprinos industrije stvaranju bruto domaćeg proizvodu koji iznosi skromnih 14 odsto (na sedam dinara BDP-a iz industrije dolazi tek jedan dinar).

To je znatno niže u odnosu na svetski prosek od 32 odsto, ali i prosek Evropske unije od 25 odsto.

Evropa, inače, nije zadovoljna ovim stanjem pa već deset godina razvija tehnološke platforme i sredstva iz fondova usmerava u razvoj industrije - za naredni ciklus planirana su ulaganja od oko 80 milijardi evra.

Po ugledu na Evropu, i u Srbiji je Akademija inženjerskih nauka promovisala Nacionalne tehnološke platforme (NTPS) kao osnovu za početak reindustrijalizacije, odnosno oživljavanja, nekada moćnog, industrijskog sistema koji je do 1989. ostvarivao prosečan godišnji rast od oko osam odsto.

Definisano je deset tehnoloških platformi, a osnovne su proizvodnja, hrana, energija, transport, građevina i ICT, koje su uključene u Strategiju razvoja industrije Republike Srbije od 2011. do 2020. godine.

Petar B. Petrović, profesor na Mašinskom fakultetu u Beogradu, kaže da modernizaciju treba sprovesti kroz stimulaciju transfera tehnologija pri čemu su procesi evropskih integracija izuzetna šansa za Srbiju.

Tek u trećoj fazi, a ona je realno moguća tek posle 2020. godine, Srbija može da se fokusira na transformaciju tehnološkog profila, odnosno pomeranje tehnološkog težišta industrije iz niskotehnološkog domena ka sektorima srednjih i eventualno, visokih tehnologija.

Profesor Petrović smatra da se revitalizacija industrije ne može sprovesti oslanjanjem isključivo na strane direktne investicije. On tvrdi da su za deblokadu i oporavak nekada moćnih sistema, poput FAP-a, IMT-a ili 14. oktobra, potrebna znatno manja ulaganja od onih koja su realizovana prilikom otvaranja Fijatove fabrike u Kragujevcu.

Niko ne spori da je proces deindustrijalizacije već uzeo danak izražen kroz kolaps, odnosno gašenje nekadašnjih industrijskih giganata i gubitak radnih mesta. Ali, retko ko se upušta u procene koliko je proces, očigledno loše sprovedene, privatizacije tome doprineo.

Prema oceni Ljubodraga Savića, profesora na Ekonomskom fakulteta u Beogradu, pogrešan model privatizacije, koji se od 2001. godine primenjuje u Srbiji, ključni je razlog devastacije industrije.

On smatra da se pošlo od pogrešne pretpostavke, da je dovoljno društvenu i državnu svojinu pretvoriti u privatnu, pa da preduzeća sama po sebi postanu efikasnija.

Iako se sada nalazi na tehnološkoj periferiji, Srbija je nekada bila deo Evrope. Prva na Balkanu, dobila je prugu, a posle Drugog svetskog rata postala je srednje razvijena zemlja. Sada je Srbija jedna od retkih zemalja koja nije dostigla svoj predtranzicijski nivo proizvodnje . I uprkos tome što domaći političari, često zagovaraju razvoj malih i srednjih preduzeća kao motor razvoja privrede, jedini izlaz, ipak, leži u oporavku nekadašnjih industrijskih giganata.

- Privatizacija je uspela u manjem broju preduzeća i to uglavnom u onim koja su dobro funkcionisala i u režimu društvene svojine.

Bilans tako sprovedene privatizacije je prepolovljen broj industrijskih radnika, a doprinos industrije stvaranju bruto domaćeg proizvoda gotovo je izjednačen sa poljoprivredom, što se razlikuje od strukture BDP-a u EU.

Proces deindustrijalizacije je i rezultat primenjenog modela razvoja, koji se, osim na prihode od privatizacije, preterano oslanjao na ubrzano zaduživanje i donacije.

- „Obilje“ raspoloživog kapitala stvorilo je iluziju da je dugoročno održiv razvoj moguće obezbediti liberalizacijom domaće privrede i otvaranjem granica, ubrzanim razvojem sektora usluga i velikim uvozom, podržanim „jakim“ dinarom, uz istovremeno zapostavljanje razvoja realnog sektora i dinamičnog rasta izvoza - ističe Savić i upozorava da će Srbija tek u narednom periodu plaćati visoku cenu krupnih tranzicionih grešaka i propuštenih prilika.

Prema nekim, doduše pesimističkim, prognozama industrijska proizvodnja, ukoliko nastavi da raste po stopi od 0,7 odsto, neće uspeti da se u 21. veku vrati na nivo koji je imala 1989. godine - u međuvremenu je zabeležen pad proizvodnje od čak 60 odsto.

- Srbija se definitivno mora okrenuti domaćim resursima, i drugačijem konceptu razvoja, u kome naša prednost ne bi trebalo da bude samo jeftina radna snaga.

- Da bismo izbegli sudbinu evropske kolonije, moramo ubrzano da osposobljavamo industriju za predstojeće evropske izazove - zaključuje Savić.

27.08.2012