Tajna ekonomskog uspeha Brazila

Objavljeno: 24.04.2012

Vesti izvor: Kamatica, Danas

Nedavna poseta predsednice Brazila Dilme Rusef SAD -u zgodan je povod da se razmotri kako su nekada siromašne zemlje, kao što je bio Brazil, postale uspešne. Institucije poput Svetske banke zalagale su se za unapređenje poslovnog zakonodavstva kao izlazne strategije. Jesu li bile u pravu?

Ovakve ideje sežu u prošlost bar do Maksa Vebera i njegovog stava da efikasno poslovno okruženje zahteva pravnu strukturu preciznu poput satnog mehanizma. Investitorima su, smatralo se, neophodna jasna pravila i efikasni sudovi. Ako potencijalni finansijer nije siguran da će mu se vratiti uloženi novac, neće investirati, firme neće beležiti rast, a ekonomski razvoj će stati. Pravila i institucije su na prvom mestu; potom razvoj realne ekonomije.

Čini se, međutim, da uspon Brazila ne potvrđuje ovu logiku: finansijskom i ekonomskom rastu nije prethodilo fundamentalno unapređenje sudstva i ugovornog prava. Niti ga je pratilo. A rast je bio neumoljiv: brazilska finansijska tržišta su se znatno proširila - prihodi ostvareni na berzanskom tržištu porasli su sa 35 odsto BDP koliko je zabeleženo 2000. na čak 74 odsto 2010. Brazil je 2011. preuzeo od Britanije, koja se navodi kao primerna kada je reč o sigurnosti ugovora, mesto broj šest na listi zemalja sa najjačom ekonomijom.

Pravne reforme nisu bile ključ uspeha Brazila. Sudovi su 2000. vrlo sporo rešavali postupke koje su pokretali investitori, a tako je i danas. Brazilski pravni stručnjaci kao što je Bruno Salama ističu da su akcionari potencijalno izloženi neograničenoj odgovornosti naročito u sudskim parnicama koje se tiču poreza i rada. Jedna od velikih promena bilo je uvođenje novih berzanskih pravila, koja su ulila poverenje stranim investitorima, mada samo za nove kompanije. Za pravne stručnjake, među kojima je uticajni Džon Kofi sa Kolumbija univerziteta, berze su istorijski gledano bile prvi korak ka zaštiti investitora. Ovakvo gledište potvrđuju istraživanja Ronalda Gilsona, Henrija Hensmena i Marijane Pergendler, koji su analizirali kako brazilski Novo Mercado - berzanski segment za inicijalnu javnu ponudu (IPO) - štiti investitore u novim kompanijama.

Ali berze imaju ograničenja, naročito u Brazilu. U odsustvu pouzdanih i efikasnih sudova, oni ne mogu preko njih da nametnu svoja pravila. Njihovo jedino pribežište jeste da izbace „neposlušne“ firme sa berze.

Novo Mercado se bavio ovim problemom tako što je sporove vezane za nove kompanije prepuštao arbitraži, daleko od sudova. Trgovinskom arbitražom i obavezivanjem sudova da sprovode odluke arbitraža može se pružiti garancija investitorima, iako sudovi to generalno ne čine.

Ali čini se da arbitraža - koja tek treba da bude podrobnije testirana za rešavanje sporova na Novo Mercado - nije razlog brazilskog uspeha. Dve druge ključne promene, jedna je očigledna dok druga iznenađuje, bile su od suštinskog značaja za brazilski finansijski razvoj.

Očigledna promena jeste da za porast ekonomsko razvojnih mogućnosti treba zahvaliti većoj monetarnoj stabilnosti, niskoj stopi inflacije i prirodnom bogatstvu. Bolja makroekonomska politika je dovela do bržeg rasta BDP-a, što je zahtevao finansiranje i motivisalo neke insajdere da se suzdrže od opasnog manervisanja koje bi zaplašilo i odvratilo nove inostrane investitore.

Druga promena jeste manje očigledna i manje važna - politička stabilnost koja je usledila nakon pobede Lule da Silve na predsedničkim izborima 2002. Ta stabilnost je iznenađenje jer je Silva, bivši sindikalac i lider levice, u poslovnim i finansijskim krugovima bio osporavan i omražen. Pitanje je kako je onda njegova pobeda doprinela finansijskom rastu u deceniji koja je usledila?

Uprkos svojoj prošlosti, Lula je obećao da neće poremetiti brazilski korporativni kapitalizam. Teško je utvrditi zašto se to dogodilo: vrlo verovatno zbog kombinacije Lulinog realizma, njegove reakcije na pad na berzama koji je prisan njegovim izgledima da ostvari izbornu pobedu i donacijama u kampanji koje su tada bile aktuelne. Čim je bio izabran, Lula je počeo da vlada kao pragmatični levičar i nastavio politiku prethodne administracije.

Brazil i dalje ima „jaku“ levicu, a neki u Lulinoj stranci simpatišu braću Kastro i Uga Čavesa. Ali postoji konsenzus u Brazilu da levičarska partija niti može da pobedi niti može da vlada sa tvrdokornim idejama. Lulina administracija nije osporila taj stav. Za ključne lidere brazilske levice, uključujući i Dilmu Rusef, kapitalizam je postao deo rešenja, a ne glavni problem.

Investitori preuzimaju sve vrste rizika. Najveći rizici ne moraju da budu pravni na koje se usredsređuju Svetska banka i razvojne agencije. To mogu da budu rizici kompanije koja propada ili sistema koji se raspada. Ako su poslovni uslovi povoljni i postoji jak konsenzus za liberalni kapitalizam, finansijska tržišta mogu da se razvijaju i apsorbuju rizike koji potiču od pravnog sistema. Ta institucionalna poboljšanja mogu da uslede kasnije.

Mark Roe je profesor na Harvardu. Žoao Paulo Vaskonselos je advokat iz Brazila